Живомир Јоковић: Критика заборавља на луткарске представе

Дечије публике данас има много и када су у питању представе за малу децу, кризе уопште нема. Само треба имати добре наслове, одабрати познате бајке, па деца ће сигурно долазити у позориште. Мора се водити рачуна шта и како треба понудити деци као позоришној публици.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" оснивач Позоришта лутака "Пинокио" из Земуна редитељ Живомир Јоковић. Он са успјехом деценијама поставља луткарске представе за дјецу и одрасле на сценама широм Србије, али и региона. Годинама режира у Дјечијем позоришту Републике Српске у Бањалуци.

* ГЛAС: У којој мјери се тренд луткарских представа за одрасле разликује у свијету и код нас?

ЈОКОВИЋ: Луткарске представе за одрасле не раде се много у нашем окружењу. Домаћа публика нема навику да долази на те представе, јер није упозната са луткарским колико са драмским позориштем. У пракси је много пута потврђено да је луткарство у једном подређеном положају у односу на друге сценске видове изражавања. То је евидентно, тако је и у многим другим земљама где је луткарство развијеније. Без обзира на то да ли је реч о доброј луткарској представи, значајној и гледљивој, која има све квалитете, врло често нећете неке критике, позитивне или негативне, наћи у дневној штампи. Међутим, о свакој представи која се одигра у драмском позоришту, па чак и да је лоша, неко ће написати бар два ступца. Таква пракса довољно говори о неким стварима, што сам искусио и на личном примеру.

* ГЛAС: Каква је ситуација када је ријеч о публици која долази на вечерње представе са луткама?

ЈОКОВИЋ: Годинама сам био директор Позоришта лутака "Пинокио" и нисам могао на своје представе да доведем људе који нормално иду у драмско позориште и пишу о њему. Наравно, било је часних изузетака који су долазили и на луткарске представе и писали о њима, тако да је ипак остало нешто забележено. Постојале су представе које су гледали и одрасли као што је "Смрт Мајке Југовића", "Прича о коњу", "Краљ Вукашин". Реч је о представама драмског садржаја које су за озбиљну публику. Постоје и оне луткарске представе које су занимљиве и за децу и за одрасле.      

* ГЛAС: Колико лутке олакшавају или отежавају посао редитељу?

ЈОКОВИЋ: Много зависи и од тога какав је садржај представе. Провео сам много година и у драмском позоришту, па могу да кажем да је пуно пута теже направити луткарску представу него драмску. У драмској представи глумац све носи са собом, и очи и лице и мимику, а у луткарском позоришту ништа му не вреди ако то не пренесе на мртву материју, лутку. Пошто лутка нема мимику ни говор глумцу преостаје да публику увери да све то што чује, говори та лутка. То је увек дупли посао. У драмском позоришту можемо гледати монолог који траје и десет минута, јер добар глумац држи пажњу публике. Лутка не може да изнесе монолог, па су драмска дела за луткарско позориште специфична. Углавном, то су дијалози без дугачких реплика. 

Знање и способност

* ГЛAС: Постоји ли довољно редитеља који желе да се баве луткарством?

ЈОКОВИЋ: Луткарске представе захтевају много више и знања и способности. Морамо да признамо да у прошлости нисмо имали велики избор таквих људи који би то нама могли да створе. Aли чак ни у најразвијенијим земљама вечерње представе нису много посећене и нису представе које ће остати дуго на репертоару.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.