Живка траје, иако одлази

Рекла је то за “Глас Српске” непоновљива Светлана Цеца Бојковић, која је све ове године на сцени Народног позоришта Републике Српске снажно и срчано износила улогу Живке, Нушићеве јунакиње која је изгубила тло под ногама пред изазовима које пред човјека стављају моћ и власт.

Ова култна представа 16 година је гријала и насмијавала срца Бањалучана, а посљедњи пут је изведена у петак увече у националном театру Српске. Комад је одигран и у четвртак увече.

Ове двије вечери биле су посебне за Бањалуку, представа је била распродата данима прије играња, а владала је општа помама за картама, иако је ово било 107. и 108. извођење. Снажне емоције преплавиле су и публику и глумце. На сјајне сцене са Пером писаром, на оне када на Ујка Васин позив излази фамилија пред Живку публика је плакала од смијеха, али и на познате реплике: “Живка, прво ти, па Бог” или оно Живкино: “Објасните им да је опсовати оца код нас као добар дан, да је то народни обичај”.

Великим аплаузом и овацијама Бањалучани су поздравили диву српског глумишта Светлану Цецу Бојковић, снажна емоција коју је она пренијела на публику, али и коју је публика њој дала просто је испунила позориште, а тај емотивни набој није могао проћи без суза, јер ово је ипак био опроштај од једног доба које је обиљежило културни живот нашег града и државе.

За овај комад био је ангажован скоро цијели ансамбл Народног позоришта РС па је публика на посљедњем извођењу уз Светлану Цецу Бојковић гледала наше глумце Александра Стојковића, Слађану Зрнић, Данила Керкеза, Горана Јокића, Жељка Стјепановића, Миљку Брђанин, Слободана Перишића, Љубишу Савановића, Ђорђа Марковића, Мухамеда Бахоњића, Огњена Копуза, Драгослава Медојевића, Ведрану Мачковић, Раденку Шеву, Зорана Станишића, Сашу Терзића, Белинду Стијак, Ковиљку Шипку, Дејана Андрића, Гордану Милиновић и Бошка Ђурђевића.

Одличном глумом и интеракцијом натјерали су нас да се по ко зна који пут насмијемо манама нашег друштва. Кроз Нушићево исмијавање малограђанштине, лакомости и скоројевића опет смо препознали људе с којима живимо, а и још једном смо се запитали јесмо ли сви заједно морално посрнули и изубили компас, јер нас је овај комад подсјетио да се од Нушићевих дана па до ових наших није ништа промијенило.

Представа “Госпођа министарка” рађена према тексту Бранислава Нушића, а у режији Милице Краљ премијерно је изведена 24. марта 2006. године на сцени националног театра Српске, а од тада се много тога измијенило. Тада је Ујка Васу играо покојни Властимир Ђуза Стојиљковић, који је својом беспријекорном глумом освајао огромне симпатије публике. Пар пута га је мијењао Петар Краљ, који нас је нажалост напустио прије 11 година. Живкиног сина Раку на премијери је играо Борис Шавија, а касније, како је вријеме пролазило, у тој улози су се нашли и Рок Радиша и Златан Видовић.

У овој безвременој представи и овог пута препознали смо наш менталитет о којем је Нушић писао са симпатијама и љубављу. Ипак нама остаје да се надамо да ћемо “Госпођу министарку” некад поново гледати на сцени Народног позоришта Републике Српске.

Анегдоте

У интервјуу који је режисерка Милица Краљ у сусрет посљедњем извођењу “Госпође министарке” дала за “Глас Српске” испричала је и пар анегдота. Овим текстом ћемо их се присјетити. “Једна од дирљивих је кад се Ђуза после боравка у болници вратио у улогу Ујка Васе и кад је Борис Шавија који је тада играо Раку, а Рака по комаду учи енглески, на фестивалу “Нушићеви дани” у Смедереву, протрчао преко сцене у којој је Ујка Васа сам и гласно повикао: “Њелцоме бацк, Мистер Џоузи.” Посебна је анегдота како се провело буре вина које смо на поменутом фестивалу освојили као награду за најбољу представу”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.