Жељко Нинчић за "Глас": Људе је увијек тешко насмијати

Рајко Вуковић
Жељко Нинчић за "Глас": Људе је увијек тешко насмијати

Читав мој живот, па тако ваљда и ових 40 година, прошао је у знаку перманентне борбе. Једноставно, као што је и сам живот нека врста борбе тако је и код мене борба, доказивање и томе слично. Ових 40 година је засигурно динамичније за разлику од периода прије уласка у свијет глуме, што је логично због саме природе посла и интересантности коју глума нуди. Бити привилегован, бавити се послом који волиш те бити успјешан, нема ништа љепше од тог. Међутим, с једне стране то иде некако све лако, али брзо пролази, док с друге стране бити у једном поднебљу гдје је толико турбулентно као код нас такође доприноси једној врсти динамике и времена, и прилагођавања и на неки начин још интензивнијој борби.

Рекао је ово за "Глас Српске" Жељко Нинчић, глумац и један од оснивача легендарне позоришне комедије "Аудиција", објашњавајући како види претходних 40 година каријере ретроспективно. Славни глумац, редитељ, сценариста и продуцент каже да не размишља превише о прошлости, а да једини жал остаје за неким временима која су могла бити боља.

- Довољно је рећи да смо на нашим просторима преживјели два рата и чини ми се да се још увијек опорављамо од тога. Међутим, све то искреног умјетника са истинским духом и те како надахњује и тјера на стварања сопствених дјела. Укратко, мој рад је протекао играјући представе, сналазећи се у тим турбулентним временима, затим разноразни изазови који ме нису баш заобишли, гдје се требало сналазити и као човјек и као професионалац у том послу. Генерално, сваки човјек има неки себи својствен карактер који се на крају сабира и одузима и стога морам да кажем да се никад не бих мијењао, односно начин на који сам живио. По мени, једино гдје осјећам жал то је жал за неким временима која су могла бити другачија односно боља - рекао је Нинчић.

ГЛАС: Централна тачка Ваше каријере, без обзира на све друге сјајне роле, јесте "Аудиција". Култна комедија коју су вољеле све генерације, млађе и старије. Реплике и сцене памте се и данас. Окупљање екипе прије седам година поново је довело до распродатих турнеја. У чему је феномен овог пројекта?

НИНЧИЋ: "Аудиција" је феномен који је прерастао у бренд. Богу хвала, имао сам ту срећу да радим у све четири "Аудиције" и као глумац, редитељ, сценариста, продуцент. То је све било из једне велике жеље за доказивањем. То је све почело још на академији у Сарајеву када сам заједно с мојим колегама направио представу у жељи да нас виде другари и пријатељи и слободно да кажем у самом почетку све је то било доста неформално. Како је вријеме одмицало, из представе у представу, ствар је постала све озбиљнија и озбиљнија. Елем, наше креације које смо имали у тим кроки ликовима показале су се много интересантним за публику за коју је у то вријеме "Аудиција" била бум, па је чест случај био да гледају представу у више наврата што је сам показатељ квалитета који смо заистински имали! Као нека грудва од снијега која је почела да се повећава тако смо расли у очима јавности и онда та кључна 1985. и прво наше приказивање на телевизији и од тада све остало је историја. Представу је красила шароликост ликова те доста су допринијели динамици представе различити карактери и различити хумори. Рецимо, имате хумор ситуацију, хумор карактера, комедија забуне, гег итд. Ово што сам набројао то се једноставно све нашло у једном скромном начину показивања карактера са врло малим сценским захтјевима, тако да смо представу могли прилагођавати скоро па сваком простору. И ето, 1985. године, наше прво приказивање на ТВ Сарајево, гдје смо се први пут показали широј јавности Југославије и након тога почиње историја цијеле приче везана за ову култну представу.

ГЛАС: Сама представа је како смо већ рекли феномен, који је кренуо од студентских вјежби. Ви сте један од аутора, како је уопште дошло до настанака овог комада и његовог изласка на сцену, стварања Маринка Ћутука, итд?

НИНЧИЋ: Нећете вјеровати, али ми смо имали тада 6.000 гледалаца дневно. Замислите, тридесет представа у "Лисинском", узастопно одиграних, затим Дом синдиката. У Београду исто тако као и у осталим градовима СФРЈ. Ја сам имао идеју да радимо нову представу и то сам први пут предложио у хотелу "Опатија" у Опатији мојим колегама, међутим, већина колега су се да кажем оглушили на мој приједлог. Чини ми се, свако је посебно имао различит однос ка тој новој "Аудицији".  Узгред, другу "Аудицију" је било доста теже направити због тога што је био потребан успјех да се понови као у првој, стога је била већа одговорност, а опет нека нова искра за доказивањем и да се направи још боља представа која ће надмашити сва очекивања и вјерујем да смо успјели у томе. Наиме, нас су остала четворица из првобитне формације са једним гостом ван академије. Да, једна од идеја је била да радим Маринка Ћутука. Некако све вријеме ми је недостајао тај херцеговачки призвук, ако ме разумијете. Осјећао сам да би то могло бити атрактивно, сам тај нагласак као и мелодија говора, а при томе који успут мало и завијају (смијех),  поготово тај њихов специфичан хумор и однос ка самом животу. Вјеровао сам да могу да дочарам тај карактер мостарских лола како их неки већ називају, а то се најбоље показало кад сам додао ту црту неурозе која је била доминанта код Маринка Ћутука. Искрено, много сам размишљао о самом лику, дакле шта је то индикативно за тај лик, једноставно дуго сам прикупљао материјал за Ћутуков лик, затим пробе глумачке које су трајале око мјесец дана и већ тада на пробама било је ефектно. Узгред, оног момента кад сам ја направио Маринка Ћутука који је уједно и први лик који је направљен у "Аудицији 2", то је и те како подстакло моје колеге да се прикључе и да почнемо са стварањем нове представе коју смо направили отприлике за пет мјесеци.

A group of people standing togetherDescription automatically generated

ГЛАС: Живимо у тешким временима "посљедице рата, мала плата", што рече Рамбо Амадеус. Колико је људе тешко данас насмијати у односу на, рецимо, осамдесете?

НИНЧИЋ: Људе је увијек тешко насмијати, небитно у којем времену или околностима. Заиста тешко. Данас је, поготово тешко јер смо технолошки узнапредовали, гдје имате хиљаду информација дневно које нам се пласирају кроз друштвене мреже, гдје је свака шуша добила својих пет минута. С друге стране, онај ко се данас бави комедијом, требало би да има неку врсту способности прилагођавања времену те да налази начин за рјешења у којима би дошао до потпуног израза као глумац/комичар.

У овим тешким временима глумац би требало да одговори изазову хумора, упркос тим силним трагедијама што су нас задесиле као и овим ратовимa, који су оставили дубок траг у некој врсти подијељености те просули огромне количине негативних енергија. Е сад, ми смо ти који би требало да нађемо начина да се томе доскочи и каже нека истина људима, а поготово на комичан начин, то је заиста права умјетност. Додуше, нама многе ствари не иду наруку, морамо да се боримо са свим тим изазовима које нам данашња времена доносе, морамо да се трудимо не би ли нашли права рјешења из којег ће се родити нека лијепа дјела. У сваком случају, данас је много теже, јер је конкуренција огромна, али морамо се борити, ништа нам друго не преостаје, зар не.

ГЛАС: Пасионираним љубитељима југословенске кинематографије познати сте по неколико филмова који данас с поносом носе етикету култног филма. Између осталог, један од таквих је филм Мирослава Мандића "Живот радника" у којем су играле многе звијезде тадашње југословенске сцене: Мира Бањац, Драган Максимовић, Бора Стјепановић? Какво је искуство било радити на овом Мандићевом филму?

НИНЧИЋ: Тај филм је на неки начин један од мојих првих већих глумачких изазова, када је у питању филмско платно. Заиста,  било је прелијепо искуство бити међу таквим глумачким именима. Сад се присјећам да смо то снимали око пар седмица и да су постојале дуге паузе између снимања које су ме у том времену прилично смарале (смијех), али то су законитости филмске индустрије, је л' те. Успут, било је прилично изазовно играти у том филму с обзиром на чињеницу да су вам колеге филмске величине којима сам се дивио као дјечак те доста пута их гледао у кину, тако да сигурно је била велика жеља да се покажем пред њима у најбољем могућем свјетлу. Морам сад да вам кажем да је кинематографија те сама продукција снимања у том периоду, за разлику од овог данашњег, била много озбиљнија и на веома већем нивоу. Тада се много радило студиозно у сваком сегменту филма и друкчијем приступу што се да примијетити уколико погледате неке филмове тог времена и рецимо ове неке сад најновије из владавине хиперпродукције, разумијете ме. Не знам можда гријешим, али барем по мени то је ипак било неко срећније доба када је ријеч о филму.

ГЛАС: Кад смо код филма који је Вама омиљени филм и због чега?

НИНЧИЋ: Сјећам се да смо као студенти глуме уживали на часовима код Ћире Мандића који нам је предавао историју филму. Ту смо имали могућност да гледамо најбоље филмове најпознатијих филмских аутора од Тарковског па до Кјубрика и осталих познатих редитеља. Не знам, од ових наших домаћих филмова издвојио бих можда филм "Жена са крајоликом" аутора Ивице Матића, по мени је то један од најбољих наших филмова.

Што се тиче свјетских филмских аутора, сигурно је ту велики Тарковски и цијели његов циклус филмова. По мени, Тарковски је успио нешто што је ријетко коме полазило за руком, а то је да у својим филмовима прикаже нешто што је ван домета овог реалног, што заправо затире домет метафизике и због тога и јесте велики. Наравно, споменуо бих Чарлија Чаплина, великог генијалца и човјека којем ћу се вјечито дивити.

ГЛАС: Недавно нас је напустио глумац Харис Бурина, Ваш пријатељ и колега са класе. Кад се изговори име овог зеничког умјетника на шта Вас прво асоцира?

НИНЧИЋ: То је неко ко је био посебног духа и енергије. Невјероватан умјетник! На мојој класи Бурина је посједовао највише те неке глумачке енергије да тако кажем. Част ми је била што смо заједно студирали и проводили вријеме и ван академије. Ми смо студирали у класи код Емира Кустурице, класа која је једноставно била нуклеус и из које су многе велике ствари почеле, заједно са нама били су још Емир Хаџихафизбеговић, Небојша Шурлан, Ајна Печенко, Амира Гутић, Дејана Дивјан и Милијана Жиревић. Шта да кажем, велика штета и неправда са његовим одласком, мислим да је имао још штошта да покаже и каже.

ГЛАС: Да ли имате неког глумца којем се и дан-данас дивите и сматрате га херојем свог заната на простору СФРЈ и зашто?

НИНЧИЋ: Има много личности којима се дивим и са којима сам имао ту част и да радим и да се дружим. То су заиста били велики умјетници. Одмах ми пада на ум легендарни Слободан Алигрудић, затим Зоран Радмиловић и Цица Перовић. То су људи који су стварно нешто посебно носили у себи, увијек сам се дивио томе како се односе ка животу. Били су велики зналци свог заната у што смо се и сами увјерили гледајући их више пута, како на филму тако и у позоришту. Има ту доста великих умјетника које наравно сада не могу све набројати, њих сам навео јер су ми највише слични по неком умјетничком хабитусу.

ГЛАС: Шта бисте поручили читаоцима "Гласа Српске" за ове новогодишње и божићне празнике?

НИНЧИЋ: Пожелио бих исто оно што је мени пожељела моја газдарица Дита Сушец из студентских дана у Сарајеву, рекавши ми приликом неког мог рођендана: "Жељко, желим ти пуно задовољстава". То је било први пут да то чујем и баш ми се некако допало, ха-ха-ха. Можда се у тој њеној реченици може све наћи. Ако је човјек задовољан са здрављем, срећом и осталим елементима живота које оцртавају и красе задовољног човјека, онда је тај човјек стварно срећан. Дакле, вашим читаоцима желим пуно задовољстава који ће их учинити срећним!

Музика

ГЛАС: Скоро па не постоји глумац на свијету, а да се не диви првој умјетности која га умногоме инспирише и надахњује. Обично кажу да су глумци чудаци који слушају посебну музику па да питамо чија Вас музика највише обрадује и који је то аутор коме се дивите?

НИНЧИЋ: Што се тиче музике увијек сам био некако мимосвијет како се то каже, ха-ха-ха. Рецимо, ја нисам никад био страствени љубитељ рокенрола и панка који су тада били у јеку популарности. Занимљиво да сам велики заљубљеник диско музике и шлагера. Елем, што се тиче највећих наших аутора на просторима бивше Југославије и музика која ме и дан-данас обогаћује у сваком смислу те ријечи јесте музика великог  нашег композитора и пјесника Арсена Дедића. Богу сам захвалан што сам имао ту срећу да се упознамо некада у Мостару. Он је за мене почетак и крај. Заиста, велики човјек и велики умјетник!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана