Жељко Еркић, глумац, за “Глас Српске”: Ни данас интелектуалци нису тамо гдје је потребна промјена

Казао је то у разговору за “Глас Српске” глумац Народног позоришта Републике Српске Жељко Еркић говорећи о улози Иванова у истоименој представи која ће премијерно бити изведена у петак, са почетком у 20 часова, на великој сцени овог театра.

- А поред тога, свједоци смо да се свуда у окружењу поставља управо овај Чеховљев комад, и не само у окружењу, уназад пар година широм Европе је на сцену изведен “Иванов” који је у његово вријеме претходио великим друштвеним промјенама, како у тадашњој Русији, тако и шире. Могуће да и ми данас осјећамо неке велике надолазеће промјене које су, како видимо, можда већ и почеле - додао је он.

ГЛАС: Играте Иванова у истоименој представи. Колико је било захтјевно припремати ову улогу?

ЕРКИЋ: Веома је захтјевно. Ово је један од најкомплекснијих јунака у драмској литератури, па је велика радост такав један карактер тумачити и истраживати, тешко је, али у томе и јесте љепота. Кроз овакве процесе и тумачење оваквог вишеслојног јунака, глумац само може да напредује и сазријева, а самим тим и више спознаје о себи, о људима, о друштву и животу уопште.

ГЛАС: Чехов је овим комадом на позорници приказао прерано уморног човјека Иванова, који се у чамотињи живота сукобљава са тромошћу и равнодушношћу пред којима се слама сваки идеализам. То је био проблем који је мучио руске интелектуалце крајем 19. вијека. Међутим, чини нам се да Иванова препознајемо и у нашем времену, код наших људи. Како на то гледате?

ЕРКИЋ: То је проблем који мучи интелектуалце и данас. Човјек интелектуалац је такав да се од њега очекује да нешто уради, да нешто промијени, али, нажалост, ни прије 130 година, а ни данас интелектуалци нису добро физички распоређени, и нема их у групама на мјестима гдје је потребна обнова и промјена, а појединац, који би се тог егзистенцијалног питања ухватио да ријеши, питања напретка друштва или једне заједнице, он би се као и Иванов “струнио”, што каже Чехов. Стога та Чеховљева тема кореспондира и са данашњим временом, јер сви смо ми помало Иванов.

ГЛАС: Можемо ли рећи да је “Иванов” комад о неотпорности и крхкости живота и о љутњи која испуњава сваког човјека управо због тога?

ЕРКИЋ: Крхкост и неотпорност код Иванова произлази из превеликих очекивања цијеле заједнице од једног човјека, од превеликог терета којег је немогуће да поднесе једна особа. Да ли се он љути на себе због тога? Можда мало, али терет је огроман, он ни не стиже да се љути, он се бори са својом посусталошћу, али све више посустаје, успут му се ствари дешавају природно како то сам живот носи, и он заостаје са рјешењима претходних проблема, али надолазе нови. И ту та неотпорност природно долази до изражаја, а поготово код њега који има у себи особине које су код већине људи око њега ишчезле, то су поштење, искреност, стид, сензитивност и емпатија.

ГЛАС: Како је протекла сарадња са режисером Жељком Ђукићем и ансамблом?

ЕРКИЋ: Срећан сам што ми је повјерен задатак и то да га радим са једним оваквим редитељем као што је Жељко Ђукић, који је професионалац и зналац позоришта, али и стручњак за руске класике. А мој ансамбл из матичне куће, како другачије да буде него забавно и надахнуто. Дакле, процес рађен са великим уживањем и истраживањем.

 Радови

ГЛАС: Какви су Ваши планови за наредни период, на чему још радите?

ЕРКИЋ: Одмах по завршетку овог процеса, након пар дана паузе почињем рад на новој представи у копродукцији са Народним позориштем из Београда, под редитељском палицом Јагоша Марковића. То је такође велика и захтјевна улога. Упоредо снимам серију “Кожа”, након свега тога има и неких пословних најава за љето, али полако, корак по корак.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.