Жељко Ђукић за "Глас": Стерија је претеча драме апсурда

Са поносом и са тремом, у исто вријеме приступам трећем постављању овог Стеријиног класика на сцену бањалучког театра. Посао редитеља је увијек одговоран: радите са глумцима који на сцени износе себе, са публиком која вам поклања једно вече. Поред тога радите писца за кога се одавно зна да је генијалан, и зa публику која мисли да комад већ зна.

Рекао је ово за "Глас Српске" Жељко Ђукић професор и позоришни редитељ поводом представе "Покондирена тиква" по тексту Јована Стерије Поповића која ће у његовој режији бити премијерно изведена у недјељу, 18. октобра са почетком у 20 часова на Великој сцени Народног позоришта Републике Српске. Ово је треће постављање овог Стеријиног класика на сцену националног театра (први пут је изведен 1948. године, а други пут 1975. године) којим ће свечано бити отворена 97. сезона НПРС и обиљежен Дан позоришта, а Ђукић истиче да је главни циљ постављања класика открити нешто ново у добро познатом тексту

- "Покондирену тикву" сви знамо из школе, као лектиру и као пословицу. У томе је замка: да се не одигра оно што сви унапријед очекују, клише о смијешној помодарки. Циљ постављања класика и јесте да се у старом тексту открије нешто ново, да се препознају универзални обрасци, у којима се огледа тренутак у коме правимо представу.

"Тиква" је, кад се пажљиво чита, изузетно софистициран и тежак текст. Прво због језика. Сваки лик говори посебним језиком: Фема накарадним француско-њемачким, Ружичић славеносрпским, Митар занатлијским, Сара језиком салона у који никад није истински ушла. То је права мала Вавилонска кула: нико никога заправо не разумије. Друго, због структуре. "Покондирена тиква" је сложена партитура са нарочитим ритмом и темпом, тако да подсјећа на музички комад. И треће, режија "Тикве" тражи прецизну оркестрацију свега: глуме, костима, музике, свјетла, простора...

ГЛАС: Лик Феме је кроз деценије постао синоним за снобизам и помодарство. Да ли сматрате да је Фемина трагедија у томе што она презире свој сталеж и своју прошлост, или у томе што не препознаје наличје тог "вишег свијета" коме толико жели да припада?

ЂУКИЋ: Фему не можемо посматрати изоловано од њеног окружења и сила које на њу дјелују. Она не постоји "по себи". Њен карактер је резултат компликованих односа са покојним мужем, братом, ћерком, слугама, комшилуком. Цијели живот је газила коже поред мужа опанчара. Кад он умре, она први пут препознаје слободу и пожели да побјегне од осредњости свакодневице и од затвора у који желе да је ставе они који вјерују да су баш они носиоци здравог разума и свенародне памети. Фема жуди за нечим узвишеним, нечим што постоји само у бајкама. И у позоришту.

Друга страна је једнако занимљива. Фема заиста, модерним рјечником речено, "некритички заговара западне вриједности": покондирена је. Насупрот њој је брат Митар, који се поноси народном мудрошћу и традицијом (поносно памти у чему му је баба сахрањена), а у суштини му је најважнији новац и клан чији жели да буде једини и неприкосновени вођа.  Звучи познато?

ГЛАС: У центру драмског сукоба је Фемин однос према ћерки Евици и околини. Колико ова представа проговара о томе како родитељске амбиције и лични комплекси могу да постану терет за младе генерације?

ЂУКИЋ: И родитељски однос је само одраз свеопштих односа у окружењу у којем се догађа "Покондирена тиква". Ако погледате констелацију ликова, видјећете да породица није ни тема ни средиште радње. Средиште је опанчарски клан покојног Феминог мужа и његово наслеђе, за које се бори Фемин брат Митар. Евица се налази имеђу двије ватре: између мајке, која хоће да је „од азбуке репарира" у даму, и ујака, који јој бира младожењу по мјери новца и угледа. Млади код Стерије нису само жртве. Они брзо уче правила живота одраслих. Чини ми се да у тој клановској логици Стерија види младе који понављају грешке родитеља и тако у круг двјеста година.

ГЛАС: Драматург Адам Ранђеловић истиче да се у Стеријиом тексту могу чути и гласови Чехова, Бекета и Брехта. На који начин сте кроз редитељски поступак истраживали те модернистичке слојеве текста?

ЂУКИЋ: Ти слојеви текста су се јављали сами, на пробама, кроз глумачку игру. На примјер, Фема на почетку избацује из куће све што подсјећа на мужа. У празној соби покушава да изгради свијет који не постоји, као Бекетова Вини у "Срећним данима", која сваки дан проглашава срећним иако тоне у пијесак. Тако и Фема сваки свој поступак проглашава "ноблес". И један брехтијански примјер (а мислим да их има више) у којем се показује видљивим оно што сам лик скрива и потискује: кад Јован каже да крава гладује и да јој треба дати сијена, Фема са лепезом потрчи у шталу да је нахрани, како је радила цијели живот, па се на пола пута заустави и врати у отмену позу. У истој секунди видите и опанчарку и даму. Наши редитељи су и раније указивали да је Стерија претеча драме апсурда.

ГЛАС: Ово Вам није прва режија у Бањалуци, може се рећи да сте дијелом и "домаћи" овдје. У представи је ангажован изузетан глумачки ансамбл предвођен Николином Фригановић, Љубишом Савановићем, Александром Стојковићем и другим истакнутим глумцима. Какво је било ваше заједично искуство рада на овом комаду?

ЂУКИЋ: Ово је, послије Чеховљевог "Иванова", моја друга режија у Бањалуци. Искуство у режији ових представа било је дивно и незаборавно. Била би ми част да ме сматрају "домаћим", не само због умјетничких квалитета ансамбла него и зато што су то дивни и добри људи. Радили смо дуго и интензивно, али смо почињали од игре, као што се дјеца играју: озбиљно, до краја, са пуном вјером у измишљену ситуацију. Често смо се на пробама смијали до суза. Николина Фригановић је Фема каква се само пожељети може: маштовита, разиграна, храбра. Ту су Љубиша Савановић (Митар), Александар Стојковић (Јован), Сандра Правуљац (Сара), Жељко Еркић (Ружичић), а млади Исидора Давидовић (Анча), Тара Јованић и Војин Топаловић (Евица и Василије) донијели су свјежину и дали посебан тон представи. Дивно је гледати кад се искусни и млади глумци међусобно заразе игром.

ГЛАС: Позоришна естетика никада није само спољашња декорација. На који начин костим, музика и сценски говор доприносе стварању визуелног и звучног идентитета ове представе?

ЂУКИЋ: Ништа не бисмо постигли без композитора Петра Билбије, костимографкиње Наташе Вучуровић Ђукић, дизајнера свјетла Александра Чавлека и Драгане Пурковић Мацан, која нам је својим искуством несебично помогла да сценографија заживи на сцени. Посебно морам да издвојим рад Дејана Средојевића на сценском говору, Ане Тешић на сценском покрету и драматурга Адама Ранђеловића.

ГЛАС: Комедија је увијек прилика да се кроз смијех разоткрију аномалије људске природе. Зашто нам је данас, можда више него икада раније, потребна комедија која не нуди само забаву, већ и оштру друштвену критику? Стиче се утисак да је смијех постао опасност за систем, не само код нас него и у цијелом свијету?

ЂУКИЋ: Када год изгубите систем вриједности, изгубите и памет. Опасно тада постаје не само оно што је смијешно, него и оно што је нормално. Стерија је то знао прије скоро двјеста година. Док слушам како Стеријини ликови гомилају и гуше се у ријечима, својим Вавилонским кулама, то ме подсјећа на данашње гомилање ријечи на друштвеним мрежама и у медијима, којима се уљуљкујемо јер смо потпуно изгубили везу са стварношћу. Можда нас комедија из тога на тренутак пробуди.

ГЛАС: Осим режијом, бавите се и педагошким радом. Како Вам дјелује нове генерације, да ли имају здрав однос према умјетности и генерално према времену у којем стаставају, а које није претјерано благонаклоно према  култури осим оној која се диктира "одозго"?

ЂУКИЋ: Да ли млади имају или немају здрав однос према животу и култури, не зависи од младих, него од оних који их подучавају: од родитеља, школског система, од нас педагога. Управо преношење културе, традиционалног и општег знања је одраз сваког здравог друштва. Без тога нема ничега. То нам је поручио и Стерија, и то не само ријечима. Он није био само писац комедија. Био је професор и начелник Министарства просвјете, један од покретача Друштва српске словесности и Народног музеја у Београду, у вријеме кад се модерна српска држава тек стварала. Видио је ствари "изнутра". Знао је да се здрава држава гради школом и књигом, а не испразним говорима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.