Жељко Ђукић, режисер, за "Глас Српске": "Иванов" је прича за времена великих криза

Рад бањалучког ансамбла пратио сам двије године. Очигледно је да је у питању добро уиграна екипа глумаца која може да изнесе амбициозне и захтјевне представе.

Казао је ово у разговору за "Глас Српске" режисер Жељко Ђукић говорећи о раду на представи "Иванов", која ће вечерас премијерно бити одиграна на великој сцени Народног позоришта Републике Српске. Комад чије извођење почиње у 20 часова рађен је по драми Антона Павловича Чехова, док су за адаптацију текста заслужни Жељко Ђукић и Славко Милановић.

- Подјела је занимљива комбинација неколико генерација, састављена од младих глумаца који су тек завршили школу, до зрелих глумаца спремних за највеће изазове. Пробе смо почели средином јануара и како се приближава премијера, жао ми је што се наше дружење приводи крају. Имали смо диван сусрет, пуно међусобног повјерења и истинску размјену идеја - додаје Ђукић.

ГЛАС: Колико простора у раду са глумцима остављате импровизацији? И, с обзиром на Ваше вишедеценијско искуство Америци, какве другачије приступе самом обликовању представе сте унијели у стварање "Иванова"?

ЂУКИЋ: Захваљујући импровизацијама, глумци се брзо и релативно лако ослобађају текста као литературе и језик драме подсвјесно претварају у сценски језик. Импровизације могу да доведу до изненађујућих резултата у смислу тумачења сцене. Вјерујем да импровизација води у игру, а игра у размјену и ту проба почиње да буде радост за све који учествују. У Америци сам имао срећу да сарађујем са врхунским умјетницима. Њихова отвореност и спремност да раде изван утврђених канона на мене је оставила утисак и ту навику да се проба другачије и ново покушавам да сачувам и примијеним и овдје.

ГЛАС:"Иванов" је драма која је премијерно одиграна 1887. године. Да ли је "Иванов" прича за свако вријеме? И по чему ово вријеме данас можда више гута људскост, вољу за животом, за борбом, за било чим у сфери човјековог дјеловања и самим тим преобликује Чеховљеве јунаке на другачији начин?

ЂУКИЋ: "Иванов" није прича за свако вријеме. Вријеме Иванова је вријеме свеобухватне кризе у којој свака, ма како наизглед безазлена одлука може да има катастрофалне посљедице, а да тога нисмо свјесни. Иванов је предодређен да води, да подучава, да планира и размишља у своје и у име заједнице. Али он то не чини. Повлачи се у себе. Губи снагу, вјеру, губи се у живом блату малограђанштине за коју је криза нормалност. Постоје извјесно неразумијевање између Иванова и његове околине. Други су им приоритети, друге вриједности. Често смо на пробама постављали питања зашто је то тако. Зашто умни људи страдају у временима кризе? Зашто се повлаче у себе? Зашто их нема да нас из кризе изведу? Гдје су визионари?

ГЛАС: Да ли смо сада, попут Иванова, индивидуе које прерано постају уморне, од рада, од свеопште чамотиње, инертности, разочараности и свега са чиме се свакодневно боримо? Како Чеховљев јунак (или јунаци) могу да помогну при сагледавању и самосагледавању стварног живота?

ЂУКИЋ: Волим позориште које се бави супротностима, које настаје као резултат бинарних идеја и које је управо због тога неухватљиво. Свиђа ми се позориште у чијем је средишту глумац и које и после свих полемика, анализа, расправа и естетских експеримената оставља тајну. И зато Жељко (Жељко Еркић, који игра главну улогу), и ја нисмо тражили аналогију у Иванову већ смо у његовој перманентној упитаности трагали за контрадикцијама с обзиром на то да он није трагични херој већ комични каталист који збуњује и унесрећује људе око себе.

ГЛАС: "Људи као што је Иванов не рјешавају питања, него падају под њиховим теретом" је нешто што је својевремено Чехов казао о свом јунаку. Како Ви описујете или доживљавате свог Иванова?

ЂУКИЋ: Хтио сам да Иванова приближим нашем доживљају кризе и историје и нашем осјећању тежине насљеђа. Говорећи о прераном умору и умирању, Чехов је волио да каже да је, између осталог, непрегледни простор Русије дио стварности која је немилосрдно уништавала руског човјека. Ми немамо те просторне дистанце, степу, али имамо другу врсту оптерећења. У есеју " О Гаври Вучковићу и поводом њега" Андрић каже "Гледане искључиво са тачке са које су кренуле у борбу, све те личности које су оставиле трага у нашој тадашњој културној историји носе мање или више видан фатални знак балканске судбине, наслеђено оптерећење једне средине у којој се све спорије покреће, теже постизава и скупље плаћа него у осталом свету, и у којој се културни напори, пионирски усамљени, оптерећени и спутани од самог почетка, често и лако губе у наслеђеној пустињи нереда и нехата, као вода у песку који су навејала столећа. У борби, вођеној у таквој средини, и личности се, посве природно, брже троше и лакше ломе."

ГЛАС: И ко уопште рјешава питања, не падајући под теретом? Гдје су данас они који нису уморни и који не посустају?

ЂУКИЋ: На једном мјесту Иванов каже, "Пред тобом је уморан и разочаран човјек, сломљен ништавним подвизима и спржен стидом. Једино још имам тај стид, који тиња и пече ме изнутра." Занимљиво је да Иванов доводи у везу умор и стид. Могуће да без стида нема ни умора?

Планови

ГЛАС: За крај, осим рада на поменутој представи, да ли можда припремате још нешто ново и да ли бисте могли нешто више да нам откријете?

ЂУКИЋ: Тренутно радим са студентима треће године глуме на Академији умјетности у Београду и радујем се задацима и изазовима који нас чекају до краја школске године. Дуго се бавим позоришном педагогијом и сматрам да образовање појединца постаје све драгоцјеније, јер је пракса брзог стицања новца наметнула и "масовну едукацију", што је погубно за младе људе и њихову будућност. Такође, крајем љета ћу радити представу у Чикагу, комад Станислава Игнација Виткјевича "Прагматисти".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.