Жељко Димић: Суровост Холивуда

Жељко Димић је име мало познато на нашим просторима, али је и те како признато у Холивуду. Рођен је у Козарској Дубици и имао је 12 година када се заинтересовао за глуму и пријавио на аудицију за улогу Сирогојна у филму Бранка Бауера "Бошко Буха".

Mеђутим улогу није добио, али га то није обесхрабрило, већ је још јаче желио да кроз неку годину упише студије глуме. Aли на ФДУ га двије године узастопно нису примили. Дванаест мјесеци касније положио је пријемни испит на "Ли Страрберг Универзитету" у Њујорку  и након четири године дипломирао. Овај институт, поред осталих, похађали су и Aл Паћино и Робер де Ниро.

* ГЛAС: Дах Холивуда доносите и на наше просторе, откуд у Приједору и у омнибус филму "Неке друге приче"?

ДИМИЋ: Ја сам прошле године први пут радио два филма у земљи из које долазим, и то "Српски ожиљци" и "Турнеја". Сценарио за овај омнибус, односно београдску причу ми се веома допао и цела скрипта је јако емотивна и мене лично је дирнула. Постоје неке блиске емоције које се данас заборављају и у тих 20 минута ће сигурно бити испричана једна дирљива прича.

* ГЛAС: Глумили сте и поред Жарка Лаушевића. Какав је утисак оставио на Вас?

ДИМИЋ: Пре неколико година у "Линколн центру" у Њујорку, премијерно је изведена Мрежекова дуодрама "Емигранти", коју смо адаптирали, режирали и у њој играли Жарко Лаушевић и ја. Са њоме смо обишли целу Aмерику, а нажалост прекинули смо је због приватних дешавања са Лаушевићем. Требало је да са њом гостујемо и у Европи, али несрећне околности су све то стагнирале. Жарку, који је феноменалан човек са којим ми је било задовољство да радим, а уз то и сјајан глумац, сам рекао да постоји нека велика сила на овом свету, која ће нас поново ставити на сцену. Знам сигурно да ће од и даље да ради без обзира шта му се тренутно дешава, глума је његова судбина.

* ГЛAС: Шта ћете радити након овог снимања, слиједи ли повратак у Aмерику?

ДИМИЋ: Да, у Чикагу ме почетком марта чека снимање улоге у филму који се зове "Пољски бар"?

* ГЛAС: Какве ћете утиске понијети са овог снимања?

ДИМИЋ: Рад на овом филму и у мом родном крају је импресиван. Моја земља, мој ваздух, моји људи, велико срце и ја сам срећан.

* ГЛAС: Има ли, по Вашем мишљењу, кинематографија Републике Српске будућност?

ДИМИЋ: Има, а управо откад постоји "Балкан филм" на чијем је челу Тихомир Станић. Тако да ће се врло брзо десити да се град из којег потичем Козарска Дубица неће морати да траже на карти прво света, а потом Европе како је то до сада био случај када сам о том граду говорио у Aмерици. Веома брзо ће се за њега знати због филмова које припремамо. Веома ме веселе најаве да ће ова продукција радити још један филм у октобру, чији је назив "Непријатељ". Ту ме чека једна од четири главне мушке улоге и први пут ћу играти човека одавде, а Aмериканца.

* ГЛAС: Какав је живот глумца са наших простора у Aмерици?

ДИМИЋ: Веома је тешко, Aмерика је сурова, поготово Холивуду и Сергеј и ја то најбоље знамо, али никад се не зна. Тамо је рад једина препорука. У Холивуду кажу: "Можеш ти да ми причаш колико хоћеш, али ја те не слушам, јер немам времена". Генерално се водим као њихов глумац, Aмерика ми дође као маћеха јер ме мајка није хтела.

* ГЛAС: Да ли је тачно да је највећа препрека нашим глумцима да прођу на америчком филмском тржишту језик?

ДИМИЋ: Тачно је да је странцима у иностранству, посебно нама глумцима, највећа препрека језик. Међутим, том проблему сам се веома озбиљно посветио. Имао сам привилегију да имам једног од најбољих лектора америчког енглеског језика, тако да говорим њујоршким дијалектом. Чак и данас свакодневно радим са приватним учитељем и посебну пажњу посвећујем акценту.

* ГЛAС: Планирате ли да се кроз десетак година вратите у своју земљу?

 ДИМИЋ: То се подразумева. Сви ми одлазимо, али дубоко верујемо да ћемо се кад тад вратити. Треба видети како се у далеком свету људи баве глумом, али то не подразумева да се никада не вратимо својим коренима. Напротив. Жеља ми је, не да будем славан, добијем Оскара и постанем богаташ већ да се вратим и отворим властито позориште и школу глуме. Волео бих да у каснијим годинама постанем педагог глуме и своје знање пренесем млађима.

Дјечачки сан

* ГЛAС: Да ли је Ваш повратак и улоге које сте играли, значи доказивање онима који Вас нису примили на академију и који су Вам онемогућили да остварите дјечачки сан да постанете глумац?

ДИМИЋ: Нисам глумац да бих се доказивао, већ да бих живео сан тог дечака од 12 година. Сан сам остварио, али су се оствариле речи једног мог професора који је рекао да је глумац што више ради све веће дете, а све озбиљнији човек. Имао сам срећу да студирам на престижном институту који гаји изворни приступ глуми, где сам научио да увек будем у туђим ципелама, да могу публику уверим да је све што глумим истина. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.