Željko Dimić: Surovost Holivuda

Željko Dimić je ime malo poznato na našim prostorima, ali je i te kako priznato u Holivudu. Rođen je u Kozarskoj Dubici i imao je 12 godina kada se zainteresovao za glumu i prijavio na audiciju za ulogu Sirogojna u filmu Branka Bauera "Boško Buha".

Međutim ulogu nije dobio, ali ga to nije obeshrabrilo, već je još jače želio da kroz neku godinu upiše studije glume. Ali na FDU ga dvije godine uzastopno nisu primili. Dvanaest mjeseci kasnije položio je prijemni ispit na "Li Strarberg Univerzitetu" u Njujorku  i nakon četiri godine diplomirao. Ovaj institut, pored ostalih, pohađali su i Al Paćino i Rober de Niro.

* GLAS: Dah Holivuda donosite i na naše prostore, otkud u Prijedoru i u omnibus filmu "Neke druge priče"?

DIMIĆ: Ja sam prošle godine prvi put radio dva filma u zemlji iz koje dolazim, i to "Srpski ožiljci" i "Turneja". Scenario za ovaj omnibus, odnosno beogradsku priču mi se veoma dopao i cela skripta je jako emotivna i mene lično je dirnula. Postoje neke bliske emocije koje se danas zaboravljaju i u tih 20 minuta će sigurno biti ispričana jedna dirljiva priča.

* GLAS: Glumili ste i pored Žarka Lauševića. Kakav je utisak ostavio na Vas?

DIMIĆ: Pre nekoliko godina u "Linkoln centru" u Njujorku, premijerno je izvedena Mrežekova duodrama "Emigranti", koju smo adaptirali, režirali i u njoj igrali Žarko Laušević i ja. Sa njome smo obišli celu Ameriku, a nažalost prekinuli smo je zbog privatnih dešavanja sa Lauševićem. Trebalo je da sa njom gostujemo i u Evropi, ali nesrećne okolnosti su sve to stagnirale. Žarku, koji je fenomenalan čovek sa kojim mi je bilo zadovoljstvo da radim, a uz to i sjajan glumac, sam rekao da postoji neka velika sila na ovom svetu, koja će nas ponovo staviti na scenu. Znam sigurno da će od i dalje da radi bez obzira šta mu se trenutno dešava, gluma je njegova sudbina.

* GLAS: Šta ćete raditi nakon ovog snimanja, slijedi li povratak u Ameriku?

DIMIĆ: Da, u Čikagu me početkom marta čeka snimanje uloge u filmu koji se zove "Poljski bar"?

* GLAS: Kakve ćete utiske ponijeti sa ovog snimanja?

DIMIĆ: Rad na ovom filmu i u mom rodnom kraju je impresivan. Moja zemlja, moj vazduh, moji ljudi, veliko srce i ja sam srećan.

* GLAS: Ima li, po Vašem mišljenju, kinematografija Republike Srpske budućnost?

DIMIĆ: Ima, a upravo otkad postoji "Balkan film" na čijem je čelu Tihomir Stanić. Tako da će se vrlo brzo desiti da se grad iz kojeg potičem Kozarska Dubica neće morati da traže na karti prvo sveta, a potom Evrope kako je to do sada bio slučaj kada sam o tom gradu govorio u Americi. Veoma brzo će se za njega znati zbog filmova koje pripremamo. Veoma me vesele najave da će ova produkcija raditi još jedan film u oktobru, čiji je naziv "Neprijatelj". Tu me čeka jedna od četiri glavne muške uloge i prvi put ću igrati čoveka odavde, a Amerikanca.

* GLAS: Kakav je život glumca sa naših prostora u Americi?

DIMIĆ: Veoma je teško, Amerika je surova, pogotovo Holivudu i Sergej i ja to najbolje znamo, ali nikad se ne zna. Tamo je rad jedina preporuka. U Holivudu kažu: "Možeš ti da mi pričaš koliko hoćeš, ali ja te ne slušam, jer nemam vremena". Generalno se vodim kao njihov glumac, Amerika mi dođe kao maćeha jer me majka nije htela.

* GLAS: Da li je tačno da je najveća prepreka našim glumcima da prođu na američkom filmskom tržištu jezik?

DIMIĆ: Tačno je da je strancima u inostranstvu, posebno nama glumcima, najveća prepreka jezik. Međutim, tom problemu sam se veoma ozbiljno posvetio. Imao sam privilegiju da imam jednog od najboljih lektora američkog engleskog jezika, tako da govorim njujorškim dijalektom. Čak i danas svakodnevno radim sa privatnim učiteljem i posebnu pažnju posvećujem akcentu.

* GLAS: Planirate li da se kroz desetak godina vratite u svoju zemlju?

 DIMIĆ: To se podrazumeva. Svi mi odlazimo, ali duboko verujemo da ćemo se kad tad vratiti. Treba videti kako se u dalekom svetu ljudi bave glumom, ali to ne podrazumeva da se nikada ne vratimo svojim korenima. Naprotiv. Želja mi je, ne da budem slavan, dobijem Oskara i postanem bogataš već da se vratim i otvorim vlastito pozorište i školu glume. Voleo bih da u kasnijim godinama postanem pedagog glume i svoje znanje prenesem mlađima.

Dječački san

* GLAS: Da li je Vaš povratak i uloge koje ste igrali, znači dokazivanje onima koji Vas nisu primili na akademiju i koji su Vam onemogućili da ostvarite dječački san da postanete glumac?

DIMIĆ: Nisam glumac da bih se dokazivao, već da bih živeo san tog dečaka od 12 godina. San sam ostvario, ali su se ostvarile reči jednog mog profesora koji je rekao da je glumac što više radi sve veće dete, a sve ozbiljniji čovek. Imao sam sreću da studiram na prestižnom institutu koji gaji izvorni pristup glumi, gde sam naučio da uvek budem u tuđim cipelama, da mogu publiku uverim da je sve što glumim istina. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.