"Зашто се смеје?" на 71. Стеријином позорју: Нова болна тема

Да ли случајно или намерно, али и ово Стеријино позорје Сомборци походе са представом која за тему има врло болна питања. Прошле године је то била представа "Изузети" Ђорђа Петровића, која је говорила о крађи и продаји беба, а ове године у фокусу њиховог позоришног проматрања су деца са аутизмом.

Тешко је о томе говорити и играти, посебно зато што је реч о особама које су као и ми, али они само живе у свом свету. До њих је понекад врло тешко доћи, и заправо, никада се не зна шта је фокус њихове пажње. Отуда се према њима мора бити изузетно пажљив  пре свега посвећен читав дан и целе године.

Ђорђе Нешовић полази од сопствених породичних искустава (има брата са аутизмом) и одређених литерарних предложака, романа Милене Марковић "Деца" и књиге "Родитељи пишу", Савеза удружења Србије за помоћ особама са аутизмом. У том делу велику помоћ је имао од драматурга Слободана Обрадовића, који је ово приповедно позориште уобличио кроз неколико изузетних драмских сцена које никога не остављају равнодушним (одлазак у Норвешку, напуштање породице, одбијање комшија да им Саша долази на рођендане...). Драмски ослонац се гради кроз три случаја породица са дететом које је аутистично. Свака од њих је иста, а опет различита. Саша, дечак из прве приче је везивно ткиво свих њих и ка њему је усмерена пажња до самога краја. Саша све чује, све види, све осећа и воли да скаче.

Саша има и брата који нам прича ову причу, из позиције свезнајућег приповедача, али и директног актера који дели судбину свога Саше. Он је тај који се бори за то да га посматрамо као и све нас, нормално, зато што је убеђен да ће он једнога дана проговорити. То се и дешава на крају представе. Представа је постављена на сцени и публика је обгрлила глумце са све четири стране. У том својеврсног кругу брзо и течно се смењују приче, круг се стално затвара и други отвара јер...излаза нема. Тако је, како је. Глумци дишу и делају као једно биће и врло је тешко издвојити било кога. Зато такву изведбу и зовемо склад колективне игре.

Овакве представе нас подсећају да документаристички приступ, који у себи садржи чисту емоцију, често потисне драмско збивање до те мере да се упитамо, а шта се одистински сада десило? Међутим, да ли таква питања треба да постављамо? Свакако да ово остварење можемо гледати и као друштвено ангажовано позориште које покреће одређене теме и тера нас да се окренемо око себе и констатујемо да нисмо сами. Можда би најтачнија оцена ове представе била у дугом, дугом ћутању након изласка из сале. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.