"Zašto se smeje?" na 71. Sterijinom pozorju: Nova bolna tema

Da li slučajno ili namerno, ali i ovo Sterijino pozorje Somborci pohode sa predstavom koja za temu ima vrlo bolna pitanja. Prošle godine je to bila predstava "Izuzeti" Đorđa Petrovića, koja je govorila o krađi i prodaji beba, a ove godine u fokusu njihovog pozorišnog promatranja su deca sa autizmom.

Teško je o tome govoriti i igrati, posebno zato što je reč o osobama koje su kao i mi, ali oni samo žive u svom svetu. Do njih je ponekad vrlo teško doći, i zapravo, nikada se ne zna šta je fokus njihove pažnje. Otuda se prema njima mora biti izuzetno pažljiv  pre svega posvećen čitav dan i cele godine.

Đorđe Nešović polazi od sopstvenih porodičnih iskustava (ima brata sa autizmom) i određenih literarnih predložaka, romana Milene Marković "Deca" i knjige "Roditelji pišu", Saveza udruženja Srbije za pomoć osobama sa autizmom. U tom delu veliku pomoć je imao od dramaturga Slobodana Obradovića, koji je ovo pripovedno pozorište uobličio kroz nekoliko izuzetnih dramskih scena koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim (odlazak u Norvešku, napuštanje porodice, odbijanje komšija da im Saša dolazi na rođendane...). Dramski oslonac se gradi kroz tri slučaja porodica sa detetom koje je autistično. Svaka od njih je ista, a opet različita. Saša, dečak iz prve priče je vezivno tkivo svih njih i ka njemu je usmerena pažnja do samoga kraja. Saša sve čuje, sve vidi, sve oseća i voli da skače.

Saša ima i brata koji nam priča ovu priču, iz pozicije sveznajućeg pripovedača, ali i direktnog aktera koji deli sudbinu svoga Saše. On je taj koji se bori za to da ga posmatramo kao i sve nas, normalno, zato što je ubeđen da će on jednoga dana progovoriti. To se i dešava na kraju predstave. Predstava je postavljena na sceni i publika je obgrlila glumce sa sve četiri strane. U tom svojevrsnog krugu brzo i tečno se smenjuju priče, krug se stalno zatvara i drugi otvara jer...izlaza nema. Tako je, kako je. Glumci dišu i delaju kao jedno biće i vrlo je teško izdvojiti bilo koga. Zato takvu izvedbu i zovemo sklad kolektivne igre.

Ovakve predstave nas podsećaju da dokumentaristički pristup, koji u sebi sadrži čistu emociju, često potisne dramsko zbivanje do te mere da se upitamo, a šta se odistinski sada desilo? Međutim, da li takva pitanja treba da postavljamo? Svakako da ovo ostvarenje možemo gledati i kao društveno angažovano pozorište koje pokreće određene teme i tera nas da se okrenemo oko sebe i konstatujemo da nismo sami. Možda bi najtačnija ocena ove predstave bila u dugom, dugom ćutanju nakon izlaska iz sale. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.