Зарез

Наш живот је узимање и давање, наизмјенично удисање и издисање, и може да буде лијеп као њежно уздисање заљубљених или ружан као изопачено дахтање за врат. У сваком случају, удисај и издисај међусобно се условљавају, па нам дах савршено представља начело животне размјене, помоћу којег можемо да разматрамо и усклађујемо све оно што узимамо и дајемо. Ми морамо да предахнемо од удисања тако што издахнемо и од издисања тако што удахнемо; наш дах непрестано изискује предах; наш живот врви од зареза, док има само једну или три тачке на крају.

Иако удисаје и издисаје донекле можемо да продужимо или скратимо у односу на њихову уобичајену дужину, ми се нужно враћамо њиховој наизмјеничности. Удисање и издисање подразумијевају једно друго, и одвијају се у наизмјеничним наставцима одвојеним зарезима. Издисај зарезује удисај, који зарезује издисај, који зарезује удисај... Ти неизбјежни зарези у напредовању ових наших најосновнијих тежњи, усмјерених на одржање живота, навикавају нас да прихватимо неминовне застоје у испољавању наших тежњи уопште, али нас и охрабрују чињеницом да су ти застоји само предах у којем свака тежња мора да се суочава са својом супротношћу и тако преиспитује. Ово охрабрење је најзначајнија потпора за наше стрпљење које сваки застој у испољавању тежње може да доживи као зарез иза којег слиједи наставак тежње, првобитне или преобликоване.

Крајње је пипаво и превртљиво судити о смислу и оправданости људских тежњи прије него што се оне испоље као потпуно неспорна злодјела или доброчинства, а за некакав спор се увијек нађе мјеста међу људима; али свакако је већи број зареза у току испољавања једне тежње, због којих она више пута застане како би се преиспитала у мировању, поузданија потврда постојаности и достојанства тежње. Зато је стрпљење, при чијем брушењу су врцале искре зареза, бритка врлина.

С друге стране, тежња која нестрпљиво хрли да се испољи, не зарезујући ништа од свега онога што би могло да доведе у питање њену доличност, тупа је и срља слијепо као порок. Зарезе који се пред њом, упркос њеној одлучности да ништа не зарезује, неминовно указују, она доживљава као увреду своје непреиспитане неупитности и као безобразлук који јој потврђује да ништа није достојно да је зауставља у њеном непоколебљивом надирању ка цјеловитом остварењу. Међутим, свакој тежњи око главе незарезивани зарези се роје, и зује сви углас приговоре своје; док их тежња репом тјера.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.