Жана Вукичевић: Умјетност не трпи сажаљење

На међусобно удаљеним крајевима планете умјетници могу да стварају истим интензитетом, улажући подједнаку количину труда, времена, љубави, емоција, снаге... Ту се управо и ради о стварању. Креативни рад је суштина умјетности и то је заједничко свим ауторима, гдје год да се налазе, било да је то у овом тренутку или вијековима уназад, у некој прошлој епохи.

Ово је рекла млада историчарка умјетности Жана Вукичевић, која се послије школовања у Београду као кустос придружила тиму Музеја савремене умјетности и већ увелико истражује бањолучку ликовну сцену.

* ГЛAС: Каква је улога кустоса у креирању умјетничке сцене?

ВУКИЧЕВИЋ: То управо и јесте кустоски посао, оно за шта се школујемо и припремамо. Већ готово два вијека ликовне умјетности више нису под патронатом наручилаца, односно нису зависне од укуса или произвољног мишљења публике, већ усмјерене и ослоњене на историју умјетности као науку. Тај обрт био је пресудан за даљи слободан и неспутан развој и да се није десио, не бисмо данас имали огромно насљеђе модерне, нити савремену умјетност. Сарадња аутора и кустоса, као врста креативне синтезе, основни је предуслов за постојање умјетничке сцене.

* ГЛAС: Будући да је савремена умјетност специфична, како у мноштву радова препознати и издвојити нешто као умјетничко дјело кад се не може ни са чим упоредити?

ВУКИЧЕВИЋ: Савремена умјетност је утемељена на неким прошлим умјетничким праксама, које су, сада већ јако давно, стекле тај епитет "специфичан". То, у ствари, значи необичан, неразумљив, за просјечног посматрача нејасан, који тражи предзнање и објашњење, због тога што се не зауставља на визуелној информацији, већ посједује и нешто иза, што не видимо, већ морамо да сазнамо. Историчар умјетности, захваљујући свом знању, али и нарочитом сензибилитету, може да препозна и вреднује неко остварење, али и да га исто тако, што је још важније, објасни, дешифрује и тиме приближи публици. Он је медијатор између полазне идеје коју даје стваралац и закључка који ће добити прималац и тај однос функционише као ланац у којем је кустос неизоставна карика.

* ГЛAС: Умјетници се жале да њихова умјетност не наилази на добар пријем код шире публике, иако је по њиховом мишљењу разумљива. Да ли је проблем у публици или у умјетницима?

ВУКИЧЕВИЋ: Импресионисти се нису жалили када су им дјела одбијана са салона, средином 19. вијека, већ су пронашли начин да излажу као независна група умјетника. Такође, Марсел Дишан се почетком 20. вијека није жалио што његове "редимејдове" не схватају и исмијавају, већ је створио дјела која су заувијек промијенила природу умјетности. Зашто би се онда неко у 21. вијеку жалио? Жаљење или сажаљење у умјетности је неприхватљиво. Само истрајност, упркос свим препрекама и одбијањима, резултира дјелима која уцртавају пут историји умјетности. На умјетницима је да одлуче да ли то желе и могу.

Умјетност на радију

Уредништво Радија Републике Српске пружило је прилику Жани Вукичевић да учествује у емисији "Ризница знања", прилозима о ликовним умјетностима.

- Као кустосу на почетку каријере, радио емисија ми значи изузетну прилику да успоставим контакт са широм публиком, да је заинтересујем и приближим јој ликовно стваралаштво и на тај начин допринесем подизању општег културног нивоа, што и јесте мисија мог позива - казала је Жана Вукичевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.