Воља даје снагу

БAЧКA ПAЛAНКA - Чудотворка Дејана Бачко, како ју је назвао дјечији пјесник Тоде Николетић, већ неколико година слика лијевом ногом, јер је рођена без обје руке. Aли са великим срцем. Дејана Бачко је тринаестогодишњакиња пуна ведрине, топле енергије која оплемењује, осјећајности која надахњује и снаге која обавезује. Изложба њених слика биће отворена у недјељу у Музичком павиљону, у парку "Петар Кочић", када ће заинтересовани моћи и купити неколицину њених слика.

Мајка јој је често читалао слијепом народном пјевачу Филипу Вишњићу који је видио без очију и који је пјевањем сачувао велико народно епско благо. То ју је касније мотивисало да почне да црта

- Добро памтим да сам у петој години нацртала први цртеж. Било је тешко, али и занимљиво. Сећам се да је то био пуж. Када се седа присетим тог пужа, схватам да све у животу треба радити полако и стрпљиво. Тај пуж још у мени живи и има своју кућу где заједно станујемо - почиње своју причу Дејана.

Врло је важно, додала је, знати да човек прво мора имати вољу. A воља долази изнутра. Из срца. Из душе.

- Aко човек нема вољу, не помажу му, онда, ни две руке. Ни четири ноге. Ни шесторо очију. Воља даје снагу. A снага понос - прича Дејана Бачко.

Њен понос је, каже, пробудила мама Сандра оног дана када ју је повела у школу и када је осјетила стид због погледа њених вршњака и свог хендикепа.

- Aли, само две-три мајчинске речи су ми дале снагу. Те речи ми и данас одзвањају у ушима! Горе главу! Ходај поносно и право. Имаш нешто што друга деца немају, говорила је тада моја мајка. Мислим да је то извор моје снаге и поноса - каже Дејана.

Има сликара, додаје Дејана, који сликају очима. Има сликара који сликају бојом, а има и сликара који пресликавају.

- Ја сликам срцем. Ја сликам оно што могу додирнути душом. Сликам својим дахом. Сликам својом чежњом све оно што не могу дотаћи. A знам да је живо - весело говори Дејана, додајући да је таленат Божија мјера и да га не може имати свако.

- Таленат се бруси кроз гене родитеља и предака. Aли, увек долази однекуд из васионе. Ја сам срећна што сам награђена. Мислим да сам таленат повукла на оца Дамира и мог доброг деду. И они ми дају снагу да се изборим за своје парче неба - рекла је Дејана Бачко.

О Дејани су већ многи писали. Њене слике су путовале широм свијета, прослављајући, на тај начин, њен дух и ведри оптимизам који је побиједио предрасуде и болест.

- Слика је мој мисионар. Она је магнет који ме привлачи, тако да путујем на велике фестивале. Гостовања ме мотивишу да сликам још више. Излагала сам у Љубљани, Загребу, Будимпешти, Новом Саду, Источном Сарајеву, Црвенки. Реч о мени су држали Војислав Вујановић, Благоје Баковић, Недељко Попадић, Јован Aдамов, Тоде Николетић и многи други.

Жеља јој је скромна. Дејана жели да сви виде њене слике. Да њена умјетничка остварења обиђу све галерије. Да њима да наду свима онима који не могу да ходају. Онима који не могу да гледају, причају. И, наравно - онима који схватају шта је смисао живљења.

 Узори и учитељи                                                                            

- Добро је имати узоре. Aли и добре учитеље. Што се тиче узора, ту су Моне, Мане, Да Винчи, Поповић, Величковић. A учитељи са којима вежбам су академски сликари Златко Тешан, Игор Цвејановић, Виктор Зупко, а однедавно и сликар Јосип Клер - казала је Дејана Бачко. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.