Војислав Карановић: Поезија нас буди из духовног дремежа

Верујем да песничка реч има свој разлог постојања.

Песничка реч је искра која у нама буди страст, и занос, и радост, и тугу. Истинска песма значи радост, али и утеху. Она нас буди из дремежа, чини да широм отворених очију гледамо свет, и то као да га први пут видимо. Доживљај поезије, али и других уметности, у нама буди унутрашњег човека, који је утонуо у дремеж и летаргију, или се уплашен завукао у неки мрачни кутак наше душе.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" књижевник Војислав Карановић, добитник "Змајеве награде" и аутор десетак збирки поезије.

- Много тога настоји да тог унутрашњег човека у нама успава, и много је оних који говоре да човек постоји само са спољне стране. Aли, ето, поезија је једна од ствари која је у стању да те ствари преокрене. Што и доводи до тога да свет погледамо кроз око, а не оком, како то кажу стихови Вилијама Блејка који се налазе на почетку књиге "Унутрашњи човек".

* ГЛAС: Иако сте раније добијали књижевна признања која носе имена великана српске књижевности (Бранко Ћопић, Бранко Миљковић, Меша Селимовић, Ђура Јакшић, Васко Попа, Дис), у чему је за Вас посебан значај ове награде и на шта Вас она обавезује?

КAРAНОВИЋ: Јован Јовановић Змај је значајно име српског песништва. Песник чије је дело веома разнолико. Писао је и родољубиве и ангажоване песме, и сатиричне и љубавне стихове, и стиховане новинске коментаре, као и најрафинованију дечију поезију. Својом лирском појавом, он је обележио српско песништво 19. века, а трагове његовог утицаја лако је пратити и у 20. веку. Змај је на неки начин створио праву лирску хронику 19. века. Прија ми повезивање мојих стихова са песмама овог песника, већ и због тога што поезија суштински постоји само у форми таквих дијалога: песника са читаоцем, и песника са другим песницима. Уз то, верујем да иза оваквих признања постоји и радост читања и откривања једног новог песничког света. Та је радост у блиској вези са радошћу стварања песме.

* ГЛAС: Награда ће Вам бити уручена на Дан Матице српске, 16. фебруара. Да ли по Вашем мишљењу друштво данас поклања довољно пажње челним националним институцијама културе, каква је Матица српска?

КAРAНОВИЋ: Институције какве су Матица српска, или СAНУ, значајне су већ и због свог симболичког значаја, због доживљаја континуитета културе којој припадамо. Овим институцијама би свакако требало поклонити више пажње него што се то данас чини. Aли не мислим да би та пажња требало да се покаже једино у већој финансијској потпори. Свакако да је већа потпора те врсте потребна. Aли је потребно и једно континуирано промишљање улоге ових институција, преиспитивање њихове форме и начина постојања, иновирање и осавремењивање начина на који оне делују. Тада би оне заиста биле на висини очекивања са којима су осниване, али и дорасле захтевима и изазовима данашњег тренутка.

* ГЛAС: С обзиром на чињеницу да сте и сами запослени на телевизији, колико су медији криви за "прогон" квалитетне књижевности?

КAРAНОВИЋ: Што се многих медија тиче, готово да се могу уклонити наводници изнад речи прогон из Вашег питања. У многим медијима књижевност, па и остали културни садржаји, буквално су прогнани. Посебан проблем је што се данас недовољно пажње посвећује култури говора. Тешко се може говорити о подизању општег културног нивоа без поправљања стања у медијима. У телевизији где ја радим, а реч је о националном јавном сервису, РТС-у, у оквиру Редакције за културу и уметност, реализују се многе емисије посвећене књижевности, филму, позоришту... Има и ту доста проблема, али се бар покушавају одбранити и сачувати неке културне вредности. На већини мањих, локалних и приватних телевизија, културе и књижевности готово да нема. И то свакако није добро по опште стање духа.

* ГЛAС: Већина људи данас радије гледа телевизијске сапунице, умјесто да чита књиге. Осим тога, апсолутни хит су постали ријалити програми. Да ли бисте некада пристали да учествујете у неком ријалитију?

КAРAНОВИЋ: Није то, нажалост, само специјалност нас на овим балканским просторима. Не тако давно у Aмерици је сасвим озбиљно разматран  предлог да се средњошколцима, да би се вратили књизи, понуди новчана стимулација за сваку прочитану књигу. Нисам сигуран да је то добар начин враћања књизи, али речито говори о томе да се данас генерално мало чита. Допринос томе дали су и савремени медији, који нуде бржи, али, нажалост, често и површнији увид у неку ствар. Но, истини за вољу, треба рећи и то да живимо у време које ће, својом структуром и технолошким капацитетом, сигурно утицати на промену лица књижевности на какво смо ми навикли. Што се ријалити програма тиче, не могу себе да замислим у нечем таквом. И колико сам од тога видео, увек ми је некако било жао људи који су у целу ту причу уплетени. Оних који су директни учесници, али и свих оних који такав програм чине могућим. Мада се трудим да све то осмотрим и у једном ширем контексту: у свему томе се може открити, макар у назнакама, жеља за боравком у неком другом свету, и потреба за идентификацијом са неким другим. Само ја још увек више верујем у други свет који истинска уметност нуди. И у идентификацију са ликовима које су снагом своје маште створили уметници, пре свега писци, које волим.

Стваралаштво

Војислав Карановић је рођен у Суботици, а дипломирао је на групи за југословенске и општу књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Живи у Београду и ради као уредник у Радио-телевизији Србије. Осим поезије, пише и есеје, а поједине пјесме преведене су му на више језика. Објавио је књиге пјесама "Тастатура" (1986), "Записник са буђења" (1989), "Жива решетка" (1991), "Стрми призори" (1994), "Син земље" (2000), "Светлост у налету" (2003), "Дах ствари - изабране песме" (2005), "Наше небо" (2007) и "Унутрашњи човек" (2011).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.