Vojislav Karanović: Poezija nas budi iz duhovnog dremeža

Verujem da pesnička reč ima svoj razlog postojanja.

Pesnička reč je iskra koja u nama budi strast, i zanos, i radost, i tugu. Istinska pesma znači radost, ali i utehu. Ona nas budi iz dremeža, čini da širom otvorenih očiju gledamo svet, i to kao da ga prvi put vidimo. Doživljaj poezije, ali i drugih umetnosti, u nama budi unutrašnjeg čoveka, koji je utonuo u dremež i letargiju, ili se uplašen zavukao u neki mračni kutak naše duše.

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" književnik Vojislav Karanović, dobitnik "Zmajeve nagrade" i autor desetak zbirki poezije.

- Mnogo toga nastoji da tog unutrašnjeg čoveka u nama uspava, i mnogo je onih koji govore da čovek postoji samo sa spoljne strane. Ali, eto, poezija je jedna od stvari koja je u stanju da te stvari preokrene. Što i dovodi do toga da svet pogledamo kroz oko, a ne okom, kako to kažu stihovi Vilijama Blejka koji se nalaze na početku knjige "Unutrašnji čovek".

* GLAS: Iako ste ranije dobijali književna priznanja koja nose imena velikana srpske književnosti (Branko Ćopić, Branko Miljković, Meša Selimović, Đura Jakšić, Vasko Popa, Dis), u čemu je za Vas poseban značaj ove nagrade i na šta Vas ona obavezuje?

KARANOVIĆ: Jovan Jovanović Zmaj je značajno ime srpskog pesništva. Pesnik čije je delo veoma raznoliko. Pisao je i rodoljubive i angažovane pesme, i satirične i ljubavne stihove, i stihovane novinske komentare, kao i najrafinovaniju dečiju poeziju. Svojom lirskom pojavom, on je obeležio srpsko pesništvo 19. veka, a tragove njegovog uticaja lako je pratiti i u 20. veku. Zmaj je na neki način stvorio pravu lirsku hroniku 19. veka. Prija mi povezivanje mojih stihova sa pesmama ovog pesnika, već i zbog toga što poezija suštinski postoji samo u formi takvih dijaloga: pesnika sa čitaocem, i pesnika sa drugim pesnicima. Uz to, verujem da iza ovakvih priznanja postoji i radost čitanja i otkrivanja jednog novog pesničkog sveta. Ta je radost u bliskoj vezi sa radošću stvaranja pesme.

* GLAS: Nagrada će Vam biti uručena na Dan Matice srpske, 16. februara. Da li po Vašem mišljenju društvo danas poklanja dovoljno pažnje čelnim nacionalnim institucijama kulture, kakva je Matica srpska?

KARANOVIĆ: Institucije kakve su Matica srpska, ili SANU, značajne su već i zbog svog simboličkog značaja, zbog doživljaja kontinuiteta kulture kojoj pripadamo. Ovim institucijama bi svakako trebalo pokloniti više pažnje nego što se to danas čini. Ali ne mislim da bi ta pažnja trebalo da se pokaže jedino u većoj finansijskoj potpori. Svakako da je veća potpora te vrste potrebna. Ali je potrebno i jedno kontinuirano promišljanje uloge ovih institucija, preispitivanje njihove forme i načina postojanja, inoviranje i osavremenjivanje načina na koji one deluju. Tada bi one zaista bile na visini očekivanja sa kojima su osnivane, ali i dorasle zahtevima i izazovima današnjeg trenutka.

* GLAS: S obzirom na činjenicu da ste i sami zaposleni na televiziji, koliko su mediji krivi za "progon" kvalitetne književnosti?

KARANOVIĆ: Što se mnogih medija tiče, gotovo da se mogu ukloniti navodnici iznad reči progon iz Vašeg pitanja. U mnogim medijima književnost, pa i ostali kulturni sadržaji, bukvalno su prognani. Poseban problem je što se danas nedovoljno pažnje posvećuje kulturi govora. Teško se može govoriti o podizanju opšteg kulturnog nivoa bez popravljanja stanja u medijima. U televiziji gde ja radim, a reč je o nacionalnom javnom servisu, RTS-u, u okviru Redakcije za kulturu i umetnost, realizuju se mnoge emisije posvećene književnosti, filmu, pozorištu... Ima i tu dosta problema, ali se bar pokušavaju odbraniti i sačuvati neke kulturne vrednosti. Na većini manjih, lokalnih i privatnih televizija, kulture i književnosti gotovo da nema. I to svakako nije dobro po opšte stanje duha.

* GLAS: Većina ljudi danas radije gleda televizijske sapunice, umjesto da čita knjige. Osim toga, apsolutni hit su postali rijaliti programi. Da li biste nekada pristali da učestvujete u nekom rijalitiju?

KARANOVIĆ: Nije to, nažalost, samo specijalnost nas na ovim balkanskim prostorima. Ne tako davno u Americi je sasvim ozbiljno razmatran  predlog da se srednjoškolcima, da bi se vratili knjizi, ponudi novčana stimulacija za svaku pročitanu knjigu. Nisam siguran da je to dobar način vraćanja knjizi, ali rečito govori o tome da se danas generalno malo čita. Doprinos tome dali su i savremeni mediji, koji nude brži, ali, nažalost, često i površniji uvid u neku stvar. No, istini za volju, treba reći i to da živimo u vreme koje će, svojom strukturom i tehnološkim kapacitetom, sigurno uticati na promenu lica književnosti na kakvo smo mi navikli. Što se rijaliti programa tiče, ne mogu sebe da zamislim u nečem takvom. I koliko sam od toga video, uvek mi je nekako bilo žao ljudi koji su u celu tu priču upleteni. Onih koji su direktni učesnici, ali i svih onih koji takav program čine mogućim. Mada se trudim da sve to osmotrim i u jednom širem kontekstu: u svemu tome se može otkriti, makar u naznakama, želja za boravkom u nekom drugom svetu, i potreba za identifikacijom sa nekim drugim. Samo ja još uvek više verujem u drugi svet koji istinska umetnost nudi. I u identifikaciju sa likovima koje su snagom svoje mašte stvorili umetnici, pre svega pisci, koje volim.

Stvaralaštvo

Vojislav Karanović je rođen u Subotici, a diplomirao je na grupi za jugoslovenske i opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Živi u Beogradu i radi kao urednik u Radio-televiziji Srbije. Osim poezije, piše i eseje, a pojedine pjesme prevedene su mu na više jezika. Objavio je knjige pjesama "Tastatura" (1986), "Zapisnik sa buđenja" (1989), "Živa rešetka" (1991), "Strmi prizori" (1994), "Sin zemlje" (2000), "Svetlost u naletu" (2003), "Dah stvari - izabrane pesme" (2005), "Naše nebo" (2007) i "Unutrašnji čovek" (2011).

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.