Војин Вукелић за "Глас Српске": Умјетност мора указати на проблеме у друштву

- Сам процес је трајао неких пет месеци. У том периоду било је и нервирања и одустајања, али и изузетних момената. Пошто је тема на другој години студија "лик", мислим да је професор изабрао одлично дело у ком смо се сви сусрели са нечим непознатим, с обзиром на то да су сви ликови у делу деца која се понашају и размишљају као одрасли људи.

Рекао је ово за "Глас Српске" глумац Војин Вукелић поводом недавне премијере представе "Кући" Људмиле Разумовске коментаришући процес стварања представе која је трајала пет мјесеци. Такође, овај шармантни млади глумац истиче да је било изазовно да се намаштавају одређене ситуације и поступци који су везани за његову улогу Вењке.

- Сама улога дечака од петнаест година који жели по сваку цену да се врати у манастир и постане монах, била ми је нешто незамисливо. Чини ми се да је у савременом добу нарочито тешко разумети потребу да се остави свет и повуче у мир и тишину, тако да ми је било посебно изазовно да намаштам одређене ситуације и поступке, рекао је Вукелић.

ГЛАС: Да ли је приликом процеса било неких недоумица приликом саме градње лика који тумачите, а да сте ипак на крају изашли као побједник ?

ВУКЕЛИЋ: Било их је, чак исувише. Тешко ми је било да схватим да дете може бити толико истрајно у својим ставовима. На пример, да је гладан данима, и када добије прилику да једе, он одбије храну, или да на насиље одговара ћутањем. Један од највећих и најзанимљивијих изазова глумачког позива јесте проживети осећања и стања која су нам, на први поглед, страна. Зато је неопходно да се глумац, удубљујући се у улогу, удуби и у "себе", како би пронашао додирне тачке са ликом који игра. Понекад је за то довољна машта, а некада је потребно употребити одређене поступке који помажу да се уђе у лик. Ја сам, на пример, одлучио да се боље упознам са хришћанским учењем тако што сам постио током ускршњег поста како бих се приближио Вењкиној духовности.

ГЛАС: Текст потресно и храбро разоткрива лице друштвене неосјетљивости која је данас такође видљива и претежно наклоњена капиталистичком систему гдје се емпатија налази на дну скале вриједности. У чему је данашње друштво застранило и која су то рјешења потребна да би данас друштво опстало у  свијету шунда и кича и неолиберализма?

ВУКЕЛИЋ: Тешко ми је да говорим о друштву у целини, али када је у питању глума, проблем настаје када жеља за зарадом надјача жељу за уметношћу.  Глумци се често доживљавају као нека врста "забављача", "естрадних звезда" који треба да увеселе публику и скрену им мисли са "свакодневних поблема".  Немогуће је одједном решити тај проблем, али ми се чини да је један од праваца, у коме би позоришна, па и филмска, уметност требало да се креће, указивање на кључне проблеме у друштву тако што ће нас са њима суочити, а не тако што ће нас привидно развеселити и дати нам "двочасовно олакшање".

ГЛАС: Какву су Ваша искуства из представе "Вишњик" А. П. Чехова и иначе од какве је важности Чехов за младог глумца?

ВУКЕЛИЋ: Радећи Чехова студент се први пут сусреће са глумачком радњом. Поред тога, учимо како да физичком радњом употпунимо простор између реплика. У Чеховљевим драмама неке од главних карактеристика ликова се више назиру него што су дате што нас спрема за следећу годину. Било ми је нарочито занимљиво када сам у Народном позоришту са колегама бирао костиме за представу, јер смо имали прилику да оно што смо створили "у глави", обучемо на сцени.

ГЛАС: Које су то крилатице из чувеног "Система" Станиславског које  никад ћете заборавити и због чега ?

ВУКЕЛИЋ: Моја најдража крилатица из дела Станиславског налази се у лекцији "Осећање истине и вера" и може се поистоветити са оним "да је најбољи глумац највеће дете". Попут девојчице која се према парчету дрвета односила као да је то њена беба, тако је потребно да се глумац према дрвеном или пластичном мачу опходи као да је право гвожђе, а партнер није мој друг са класе него руски аристократа с краја деветнаестог века.

ГЛАС: Када сте схватили да је глума позив који се не одбија и гдје бисте вољели да Вас овај позив одведе, тачније колико се младом умјетнику тешко пробити на умјетничкој сцени?

ВУКЕЛИЋ: Стварну жељу за глумом сам добио играјући у аматерској представи "Краљ Иби". Највише ми је пријала слобода коју сам открио на сцени и узвишеност која ми је то тада била непозната. Волео бих, наравно, да се остварим као позоришни глумац, али и поред тога бих желео да у једном периоду свог живота имам своју "глумачку трупу" која ће, попут путујућег позоришта, гостовати по мањим местима и приказивати људима да постоји нешто другачије од онога на шта су навикли.

ГЛАС: Чиме се бави Војин Вукелић када сте изван глумачког свијета?

ВУКЕЛИЋ: Искрен да будем обавезе не остављају пуно слободног времена. Када се нађе мало времена, волим да кувам, испробавам различита јела и кухиње различитих народа - што се и види по мени (смијех). Такође, обожавам музику, не радим ништа ако немам у позадини неку врсту музике. Оно у чему нарочито уживам јесте узгајање птица - голубова специфично, мада волим све животиње одмалена. Колеге с класе могу да потврде да волим и да мајсторишем и стално нешто правим - чак сам и купио неки алат па у фундусу често правим костиме, полице и разне (не)потрепштине (смијех).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.