Војин Топаловић: Умјетнику треба само слобода

Недавно смо Марија Полић, колегиница са класе, и ја коментарисали како нам је тешко да оценимо колико је било успешно неко извођење ове представе. Све што смо до сада радили (Чеховљеве једночинке, имитације....) могли смо да видимо и очима гледалаца. Ова представа је другачија. Како Марија каже, режисер Илија Зајцев је испред времена са својом маштом и режијом. Од сваког од нас је извукао максимум, тако да сада можемо само да уживамо у игрању.

 Рекао је ово за "Глас  Српске" Војин Топаловић, талентовани глумац, коментаришући недавно гостовање  представе "Два витеза из Верона", рађене у продукцији Студентског културног центра Универзитета у Бањалуци,  на "Шекспировом фестивалу" у Чортановцима. Млади умјетник каже да нема дилема кад добијете позив да играте у Шекспировом комаду, али да је ова улога у визији руског режисера Илије Зајцева и за нега била изненађење, истина прихваћена на почеку мало скептично, да би касније схватио њену љепоту сакривену у тишини.

- Што се моје улоге тиче, на почетку сам био незадовољан и скептичан. Искрено. Краб је пас, што значи да сам добио улогу у Шекспировом делу, али без текста. Плашио сам се да неће бити добро схваћен лик и нисам знао одакле да почнемо, али уз машту и сугестије режисера Илије Зајцева видео сам сврху Краба и почео да градим лик. Сада бих волео да ова представа баш дуго живи и има пуно извођења - рекао је Топаловић.

ГЛАС: Шта сте највише научили из овог не баш конвенционалног позоришног пројекта, који је комад енглеског барда адаптиран из врло занимљивог ауторског угла?

ТОПАЛОВИЋ: Овакви пројекти траже много припрема пре самих проба. Много смо разговарали о делу, предлагали, мењали улоге.... Морали смо бити сигурни да смо све добро разумели. Научио сам да треба бити стрпљив, увек спреман и присутан, отворен за учење нових вештина. Код оваквих представа свака сугестија на припремама мора да се проба више пута. Значи, дај себе 100 одсто. Нема штедње.

ГЛАС: Изучавајући, односно читајући великог Шекспира сваки читалац дође до неке, слободно можемо рећи, врсте духовне самоспознаје. По Вама, шта то Шекспир може да понуди у 21. вијеку младом умјетнику?

ТОПАЛОВИЋ: Шекспир је универзалан и актуелан кроз векове. Он уметнику нуди слободу и у стварању ликова, и у игрању са жанровима. Увек је важна порука. Шта,  сем слободе, уметнику треба?

ГЛАС: Кад смо већ код класике, која је то српска класика књижевности коју волите да читате у слободно вријеме и због чега?

ТОПАЛОВИЋ: Неприкосновен класик српске књижевности је Иво Андрић. Често се враћам његовим приповеткама. Оне терају да се читалац задржи на страницама и добро размисли о себи, о животу и о људима око себе. Андрић одлично саветује какав човек не треба да будеш.

ГЛАС: Како бисте описали студирање глуме код Јелене Трепетове Костић, умјетнице којој бројне генерације студента "дугују" каријеру  на много начина? 

ТОПАЛОВИЋ: Напорно, строго, захтевно, успешно. Све то у позитивном контексту. Професорица је врло темељна и вредна. Морамо да је пратимо. Мислим да има веома добар метод рада, и педагошки и глумачки. Направила је од нас породицу која се добро познаје. Мени се свиђа њена приступачност и доступност. Добро нас познаје и врло је конкретна. После три године рада са њом, сада је и поглед довољан да схватимо њену индикацију.

ГЛАС: Омиљена реченица Станиславског коју никад нећете заборавити? 

ТОПАЛОВИЋ: Омиљена реченица Станиславског коју нам професорица упорно говори током процеса (у моменту када нам је најтеже): "Само поверуј!" Нити лакше реченице, нити тежег задатка.

ГЛАС: Ви сте завршна година на студијама глуме. Ако се не варамо, глумци код Трепетове Костић у тој фази позоришне умјетности махом се фокусирају радећи на монодрамама. Стога морамо да Вас питамо да ли припремате нешто поводом тога и можете ли нам нешто више открити ? 

ТОПАЛОВИЋ: Наша професорица тражи да тема монодраме буде живот уметника. Размишљам о томе. Волео бих да се позабавим музиком и покретом у стварању тог лика. Толико за сада знам. 

ГЛАС: Ко су највећи узори младом глумцу Војину Топаловићу? 

ТОПАЛОВИЋ: Волим домаћи филм. Сате сам проводио гледајући Коју, Бјелу, Жику, Сергеја. Сада схватам да узори можемо бити једни другима. Мотивација иде из представа и сцена. Позориште ме подстиче.

ГЛАС: Да ли је постојала нека сцена у досадашњем глумачком раду која Вам је донијела доста муке и напора током процеса, а да сте на крају ипак изашли као побједник? Која је то сцена и како гледате на то када су емоције побијеђене? 

ТОПАЛОВИЋ: Сваки задатак је био изазов. Тако, ваљда, мора да буде кад си студент глуме. Антика је процес који ми је баш задао муке. Краљ Едип је био тежак задатак за мене. Доста сам радио са професорицом. За мене је то био потпуни преокрет од свега што јесам и што сам до тада радио. Та улога ме је научила да морам да "копам" по себи и тражим нешто што ће ме спојити са ликом. 

ГЛАС: Да нисте глумац, чиме бисте се бавили? 

ТОПАЛОВИЋ: Вероватно бих радио у некој фабрици или за шанком у неком кафићу. Можда бих свирао неки инструмент на улици. Не знам. Знам само једно. Сигуран сам да не бих студирао ни на једном другом факултету. 

 

МУЗИКА

ГЛАС: Када нисте на позоришном пољу, која су то друга поља на којима бивате и уживате, има ли их?

ТОПАЛОВИЋ: Волим музику. Ујак и тата слушају квалитетну музику и као дечака су ме упознали са добрим звуком. Свакако бих волео да више времена посветим стварању музике.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.