Vojin Topalović: Umjetniku treba samo sloboda

Nedavno smo Marija Polić, koleginica sa klase, i ja komentarisali kako nam je teško da ocenimo koliko je bilo uspešno neko izvođenje ove predstave. Sve što smo do sada radili (Čehovljeve jednočinke, imitacije....) mogli smo da vidimo i očima gledalaca. Ova predstava je drugačija. Kako Marija kaže, režiser Ilija Zajcev je ispred vremena sa svojom maštom i režijom. Od svakog od nas je izvukao maksimum, tako da sada možemo samo da uživamo u igranju.

 Rekao je ovo za "Glas  Srpske" Vojin Topalović, talentovani glumac, komentarišući nedavno gostovanje  predstave "Dva viteza iz Verona", rađene u produkciji Studentskog kulturnog centra Univerziteta u Banjaluci,  na "Šekspirovom festivalu" u Čortanovcima. Mladi umjetnik kaže da nema dilema kad dobijete poziv da igrate u Šekspirovom komadu, ali da je ova uloga u viziji ruskog režisera Ilije Zajceva i za nega bila iznenađenje, istina prihvaćena na počeku malo skeptično, da bi kasnije shvatio njenu ljepotu sakrivenu u tišini.

- Što se moje uloge tiče, na početku sam bio nezadovoljan i skeptičan. Iskreno. Krab je pas, što znači da sam dobio ulogu u Šekspirovom delu, ali bez teksta. Plašio sam se da neće biti dobro shvaćen lik i nisam znao odakle da počnemo, ali uz maštu i sugestije režisera Ilije Zajceva video sam svrhu Kraba i počeo da gradim lik. Sada bih voleo da ova predstava baš dugo živi i ima puno izvođenja - rekao je Topalović.

GLAS: Šta ste najviše naučili iz ovog ne baš konvencionalnog pozorišnog projekta, koji je komad engleskog barda adaptiran iz vrlo zanimljivog autorskog ugla?

TOPALOVIĆ: Ovakvi projekti traže mnogo priprema pre samih proba. Mnogo smo razgovarali o delu, predlagali, menjali uloge.... Morali smo biti sigurni da smo sve dobro razumeli. Naučio sam da treba biti strpljiv, uvek spreman i prisutan, otvoren za učenje novih veština. Kod ovakvih predstava svaka sugestija na pripremama mora da se proba više puta. Znači, daj sebe 100 odsto. Nema štednje.

GLAS: Izučavajući, odnosno čitajući velikog Šekspira svaki čitalac dođe do neke, slobodno možemo reći, vrste duhovne samospoznaje. Po Vama, šta to Šekspir može da ponudi u 21. vijeku mladom umjetniku?

TOPALOVIĆ: Šekspir je univerzalan i aktuelan kroz vekove. On umetniku nudi slobodu i u stvaranju likova, i u igranju sa žanrovima. Uvek je važna poruka. Šta,  sem slobode, umetniku treba?

GLAS: Kad smo već kod klasike, koja je to srpska klasika književnosti koju volite da čitate u slobodno vrijeme i zbog čega?

TOPALOVIĆ: Neprikosnoven klasik srpske književnosti je Ivo Andrić. Često se vraćam njegovim pripovetkama. One teraju da se čitalac zadrži na stranicama i dobro razmisli o sebi, o životu i o ljudima oko sebe. Andrić odlično savetuje kakav čovek ne treba da budeš.

GLAS: Kako biste opisali studiranje glume kod Jelene Trepetove Kostić, umjetnice kojoj brojne generacije studenta "duguju" karijeru  na mnogo načina? 

TOPALOVIĆ: Naporno, strogo, zahtevno, uspešno. Sve to u pozitivnom kontekstu. Profesorica je vrlo temeljna i vredna. Moramo da je pratimo. Mislim da ima veoma dobar metod rada, i pedagoški i glumački. Napravila je od nas porodicu koja se dobro poznaje. Meni se sviđa njena pristupačnost i dostupnost. Dobro nas poznaje i vrlo je konkretna. Posle tri godine rada sa njom, sada je i pogled dovoljan da shvatimo njenu indikaciju.

GLAS: Omiljena rečenica Stanislavskog koju nikad nećete zaboraviti? 

TOPALOVIĆ: Omiljena rečenica Stanislavskog koju nam profesorica uporno govori tokom procesa (u momentu kada nam je najteže): "Samo poveruj!" Niti lakše rečenice, niti težeg zadatka.

GLAS: Vi ste završna godina na studijama glume. Ako se ne varamo, glumci kod Trepetove Kostić u toj fazi pozorišne umjetnosti mahom se fokusiraju radeći na monodramama. Stoga moramo da Vas pitamo da li pripremate nešto povodom toga i možete li nam nešto više otkriti ? 

TOPALOVIĆ: Naša profesorica traži da tema monodrame bude život umetnika. Razmišljam o tome. Voleo bih da se pozabavim muzikom i pokretom u stvaranju tog lika. Toliko za sada znam. 

GLAS: Ko su najveći uzori mladom glumcu Vojinu Topaloviću? 

TOPALOVIĆ: Volim domaći film. Sate sam provodio gledajući Koju, Bjelu, Žiku, Sergeja. Sada shvatam da uzori možemo biti jedni drugima. Motivacija ide iz predstava i scena. Pozorište me podstiče.

GLAS: Da li je postojala neka scena u dosadašnjem glumačkom radu koja Vam je donijela dosta muke i napora tokom procesa, a da ste na kraju ipak izašli kao pobjednik? Koja je to scena i kako gledate na to kada su emocije pobijeđene? 

TOPALOVIĆ: Svaki zadatak je bio izazov. Tako, valjda, mora da bude kad si student glume. Antika je proces koji mi je baš zadao muke. Kralj Edip je bio težak zadatak za mene. Dosta sam radio sa profesoricom. Za mene je to bio potpuni preokret od svega što jesam i što sam do tada radio. Ta uloga me je naučila da moram da "kopam" po sebi i tražim nešto što će me spojiti sa likom. 

GLAS: Da niste glumac, čime biste se bavili? 

TOPALOVIĆ: Verovatno bih radio u nekoj fabrici ili za šankom u nekom kafiću. Možda bih svirao neki instrument na ulici. Ne znam. Znam samo jedno. Siguran sam da ne bih studirao ni na jednom drugom fakultetu. 

MUZIKA

GLAS: Kada niste na pozorišnom polju, koja su to druga polja na kojima bivate i uživate, ima li ih?

TOPALOVIĆ: Volim muziku. Ujak i tata slušaju kvalitetnu muziku i kao dečaka su me upoznali sa dobrim zvukom. Svakako bih voleo da više vremena posvetim stvaranju muzike.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.