Војин Ћетковић: Умјетници на маргини јер су људи од идеје

Рекао је ово у интервјуу за “Глас Српске” глумац Војин Ћетковић који је у Бањалуци по 100. пут одиграо представу “Ноћ богова” и који је предсједник жирија овогодишњег фестивала “Кестенбург”, који ће у новембру бити одржан у Бањалуци.

- Као младом глумцу ми је сметало што немам простора за нове представе. Како време иде представе се играју све краће. Људи су изгубили навику и потребу да иду у позориште. Нико од нас се није надао да ћемо ову представу играти 100 пута - казао је Ћетковић.

Глас: Губљење интересовања за позориште сте примијетили и у ових посљедњих неколико година?

Ћетковић: Јесам. Наша публика је она публика која више нема новца за карту. То се најбоље видело када је Југословенско драмско позориште два пута направило акције где су продавали месечни репертоар по цени 100 или 200 динара. Редови су били километарски.

Глас: Радите нови филм са Душаном Ковачевићем. Можете ли рећи нешто о тој сарадњи и о самом филму?

Ћетковић: Не смем много да откријем о филму. Част ми је да проводим време и да делим радни простор са човеком као Душан Ковачевић. Процес стварања филма је необичан. Први пут радим на тако студиозан начин.

Глас: Предсједник сте жирија овогодишњег “Кестенбурга”. У чему је значај таквог једног фестивала?

Ћетковић: Много ми значи што ћу бити ту. Као студенту ми је значило да погледам шта раде студенти у Европи. Без обзира на санкције, наш професор је успевао да нађе средства и да нас угура на европске школе глуме, где су долазили и страни студенти. То је било значајно, да се не осећамо инфериорно, пошто је тада све говорило да треба тако да се осећамо. Значајно је јер можемо да видимо у ком правцу иде позориште.

Глас: Шта Вас посебно радује што се тога тиче?

Ћетковић: Биће значајно да погледам шта се тренутно ради. Много времена сам провео разговарајући с Мишом Јанкетићем. Он је са својих 80 година ишао да гледа све представе и све младе глумце, зато што је хтео да буде савремен глумац и да ухвати савремени ритам. То су људи који су се озбиљно бавили позориштем.

Глас: Како гледате на слободу умјетничког изражавања? Да ли је она циљ или средство, може ли бити кобна?

Ћетковић: То више никога не интересује. Волео бих да се нека представа забрани. То се некад дешавало, и од тога је настајало још боље уметничко дело. Нажалост, нисам чуо да је нека представа забрањена. Уметници су маргинализовани зато што нисмо послушни. Када дођу избори увек гласамо против некога, а не за. Нисмо добри за владајуће структуре. Тражимо идеју за којом ћемо да идемо, јер смо људи од идеје. Тога у политици нема.

Глас: Гдје се по Вама, дакле, налази умјетност у 21. вијеку?

Ћетковић: Безидејна је у свим сферама. Филма готово и да нема, код нас нарочито. Каснимо за светом, тражимо се и подилазимо. Уместо да утичемо на укус гледалаца, нама кажу “гледаоци траже то и то”. То је погубно и глупо. Скептичан сам према данашњем времену.

Глас: Како гледате на поезију, живот и оно што нас води?

Ћетковић: Поезија је увек била део мог живота и увек сам је осећао дубоко. Поезија је нешто што сам покушавао да дешифрујем и да објасним у једној реченици. Немогуће је. Говорити поезију је тешко, а допрети до некога још теже.

Глас: Шта Вам је било најтеже да научите у животу?

Ћетковић: Да будем стрпљив и да не клонем духом када не радим. Глумцу је тешко кад не ради. Разговарао сам са једном са професором Бајчетићем, питао ме шта радим, а тада нисам радио пет година ништа. Тад сам био један од популарнијих младих глумаца. Професор ми на то каже “па добро, то се дешава, Љуба Тадић је у врхунцу каријере  правио паузе од 11 година”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.