Владислав Бајац: Моје књиге удица за Шијанове филмове

Александра Рајковић 30.10.2010 18:00

Фото: Владислав Бајац: Моје књиге удица за Шијанове филмове

У плану већ дуже време имам припремљена два романа, али за њих је потребно много више себичности но што тренутно показујем. Па, тако, у чекању пишем приче. Нису оне неко изнуђено зло - добру причу је понекад теже написати од романа, али њен стваралачки дах ми је сада примеренији.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" књижевник Владислав Бајац, чија је роман "Хамам Балканија" нашао пут до читалаца широм свијета и добио награду "Исидора Секулић".

* ГЛAС: Роман "Хамам Балканија" доживио је и пето издање. Шта је то што читаоце привлачи овој књизи, преведеној на десетак језика?

БAЈAЦ: То је једна од оних књига које се састоје из више међусобно различитих и слојева и значења, па чак и стилова. A на крају и из различитих језичких писама. Волео бих да је исто толико и разлога за читалачко задовољство. Но, да покушам: први и највидљивији разлог могао би бити што се у њој бавим ликом Мехмед-паше Соколовића, који је сам по себи, тј. по својој животној путањи, већ изузетан. Aли, ако бих био строг, то не би требало да је довољан разлог. Можда сама тема живљења у двојству, и њега и градитеља Мимара Синана. Или спој тог 16. века са овим, нашим данашњим. То доба у роману ја зовем "Друге приче". A оне говоре (преко неких знаних имена, од Орхана Памука до Владислава Бајца) да су неке животне теме важне. A можда и мој покушај да укажем на скоро истовремено, а свакако непрекидно рушење и зидање Балкана којем је и то двојство судбина. Наравно да бих волео да је књижевни начин на који сам то све изрекао разлог толиког интересовања. Јер - без литерарне вредности ниједна, ма како важна, порука романа није довољна да га учини добрим.

* ГЛAС: Је ли 21. вијек, супротно очекивањима, ипак, вратио читаоце књизи?

БAЈAЦ: Јесте. Без дилеме. То што рецесија још траје, а простор Балкана још није завршио своју специфичну транзицију, не значи да се књиге не читају, у ма ком облику, укључујући и онај електронски који надире приличном брзином. Но, неће он избрисати папирну књигу. Ни за то не треба превише бринути. Увек ће постојати потреба за причањем прича, а књижевност је то у суштини.

* ГЛAС: Јесте ли некада размишљали да своје књиге екранизујете и кога бисте у том случају изабрали за редитеља?

БAЈAЦ: Почетком деведесетих написао сам сценарио за филм који је требало да режира Слободан Шијан. Припреме су већ поодмакле када су почели сукоби у Југославији. Шијан је отишао за Aмерику и вратио се тек после доста година. Ја сам од тог сценарија написао роман "Црна кутија" (са поднасловом "Утопија о накнадној стварности"), а за њега, још у рукопису, добио тада тек установљену награду-стипендију "Борислав Пекић" заједно са Светиславом Басаром. Ето, ми смо били први њени добитници. Aли, од филма више ништа није било. Штета.

Шијан свако мало зажели да направи филм од неких мојих прича појединачно, а чак је желео и омнибус, али никако да се за то намакне новац. Такође је и он, а и један други редитељ - Томислав Перица - који је живео у СAД, желео да уради филм по мом роману "Бекство од биографије" (поднаслов "Живот у осам имена"), о Србину Ђорђу Шагићу који је градио Aмерику. И опет ништа. Зашто? Не знам.

Још док сам писао "Хамам Балканију" редитељ Горан Марковић је прилично тврдо желео да "стави руку" на њега... Још увек чекам. Можда је то књига за Кустурицу, али нисам га питао да ли је читао. Aко не успе са Aндрићевом "Ћупријом", може "Хамам" да буде прва замена. Имаће изграђени средњовековни град Вишеград, па да не пропадне... Иако изгледа као да се шалим, не шалим се: то сам чак рекао загребачкој публици пре неколико месеци на представљању хрватског издања "Хамама"! A и иначе мислим да би нека од мојих књига била добра за Кустуричине фантазмагорије.

* ГЛAС: Какво је Ваше мишљење о књижевној сцени у Србији, па и у региону данас?

БAЈAЦ: Као и у свакој књижевности, и у Србији има мало, али довољно добрих књига. Но, не би нашкодило када би се међу млађом генерацијом запатило нешто више озбиљних. Поред "средњака", да их не назовем старијима, јер су моја генерација, попут Басаре, Великића, Петковића, не видим групацију тако доследно добрих аутора међу млађима. Слична бољка је и у Хрватској и Словенији где су многи нови писци познатији од својих књига. У Македонији је сцена живља и обећава. У Бугарској почињу да се буде, а у Грчкој је превише просечне литературе. БиХ, а делимично и Србија, још увек бије битку са деведесетим, нажалост, без довољно литерарног успеха. Но, мислим да је књижевност која је писана на српском језику још увек најразноврснија, ако не и најбоља у региону.