Vladislav Bajac: Moje knjige udica za Šijanove filmove

U planu već duže vreme imam pripremljena dva romana, ali za njih je potrebno mnogo više sebičnosti no što trenutno pokazujem. Pa, tako, u čekanju pišem priče. Nisu one neko iznuđeno zlo - dobru priču je ponekad teže napisati od romana, ali njen stvaralački dah mi je sada primereniji.

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" književnik Vladislav Bajac, čija je roman "Hamam Balkanija" našao put do čitalaca širom svijeta i dobio nagradu "Isidora Sekulić".

* GLAS: Roman "Hamam Balkanija" doživio je i peto izdanje. Šta je to što čitaoce privlači ovoj knjizi, prevedenoj na desetak jezika?

BAJAC: To je jedna od onih knjiga koje se sastoje iz više međusobno različitih i slojeva i značenja, pa čak i stilova. A na kraju i iz različitih jezičkih pisama. Voleo bih da je isto toliko i razloga za čitalačko zadovoljstvo. No, da pokušam: prvi i najvidljiviji razlog mogao bi biti što se u njoj bavim likom Mehmed-paše Sokolovića, koji je sam po sebi, tj. po svojoj životnoj putanji, već izuzetan. Ali, ako bih bio strog, to ne bi trebalo da je dovoljan razlog. Možda sama tema življenja u dvojstvu, i njega i graditelja Mimara Sinana. Ili spoj tog 16. veka sa ovim, našim današnjim. To doba u romanu ja zovem "Druge priče". A one govore (preko nekih znanih imena, od Orhana Pamuka do Vladislava Bajca) da su neke životne teme važne. A možda i moj pokušaj da ukažem na skoro istovremeno, a svakako neprekidno rušenje i zidanje Balkana kojem je i to dvojstvo sudbina. Naravno da bih voleo da je književni način na koji sam to sve izrekao razlog tolikog interesovanja. Jer - bez literarne vrednosti nijedna, ma kako važna, poruka romana nije dovoljna da ga učini dobrim.

* GLAS: Je li 21. vijek, suprotno očekivanjima, ipak, vratio čitaoce knjizi?

BAJAC: Jeste. Bez dileme. To što recesija još traje, a prostor Balkana još nije završio svoju specifičnu tranziciju, ne znači da se knjige ne čitaju, u ma kom obliku, uključujući i onaj elektronski koji nadire priličnom brzinom. No, neće on izbrisati papirnu knjigu. Ni za to ne treba previše brinuti. Uvek će postojati potreba za pričanjem priča, a književnost je to u suštini.

* GLAS: Jeste li nekada razmišljali da svoje knjige ekranizujete i koga biste u tom slučaju izabrali za reditelja?

BAJAC: Početkom devedesetih napisao sam scenario za film koji je trebalo da režira Slobodan Šijan. Pripreme su već poodmakle kada su počeli sukobi u Jugoslaviji. Šijan je otišao za Ameriku i vratio se tek posle dosta godina. Ja sam od tog scenarija napisao roman "Crna kutija" (sa podnaslovom "Utopija o naknadnoj stvarnosti"), a za njega, još u rukopisu, dobio tada tek ustanovljenu nagradu-stipendiju "Borislav Pekić" zajedno sa Svetislavom Basarom. Eto, mi smo bili prvi njeni dobitnici. Ali, od filma više ništa nije bilo. Šteta.

Šijan svako malo zaželi da napravi film od nekih mojih priča pojedinačno, a čak je želeo i omnibus, ali nikako da se za to namakne novac. Takođe je i on, a i jedan drugi reditelj - Tomislav Perica - koji je živeo u SAD, želeo da uradi film po mom romanu "Bekstvo od biografije" (podnaslov "Život u osam imena"), o Srbinu Đorđu Šagiću koji je gradio Ameriku. I opet ništa. Zašto? Ne znam.

Još dok sam pisao "Hamam Balkaniju" reditelj Goran Marković je prilično tvrdo želeo da "stavi ruku" na njega... Još uvek čekam. Možda je to knjiga za Kusturicu, ali nisam ga pitao da li je čitao. Ako ne uspe sa Andrićevom "Ćuprijom", može "Hamam" da bude prva zamena. Imaće izgrađeni srednjovekovni grad Višegrad, pa da ne propadne... Iako izgleda kao da se šalim, ne šalim se: to sam čak rekao zagrebačkoj publici pre nekoliko meseci na predstavljanju hrvatskog izdanja "Hamama"! A i inače mislim da bi neka od mojih knjiga bila dobra za Kusturičine fantazmagorije.

* GLAS: Kakvo je Vaše mišljenje o književnoj sceni u Srbiji, pa i u regionu danas?

BAJAC: Kao i u svakoj književnosti, i u Srbiji ima malo, ali dovoljno dobrih knjiga. No, ne bi naškodilo kada bi se među mlađom generacijom zapatilo nešto više ozbiljnih. Pored "srednjaka", da ih ne nazovem starijima, jer su moja generacija, poput Basare, Velikića, Petkovića, ne vidim grupaciju tako dosledno dobrih autora među mlađima. Slična boljka je i u Hrvatskoj i Sloveniji gde su mnogi novi pisci poznatiji od svojih knjiga. U Makedoniji je scena življa i obećava. U Bugarskoj počinju da se bude, a u Grčkoj je previše prosečne literature. BiH, a delimično i Srbija, još uvek bije bitku sa devedesetim, nažalost, bez dovoljno literarnog uspeha. No, mislim da je književnost koja je pisana na srpskom jeziku još uvek najraznovrsnija, ako ne i najbolja u regionu.

Pisanje

* GLAS: Može li se živjeti isključivo od pisanja u Srbiji?

BAJAC: Mislim da znate da je odgovor određen. Takvih pisaca ima možda pet. Pravih pisaca. I možda još desetak koji sebe takvima nazivaju.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.