Владимир Пиштало: Сезонски читаоци дају шансу књизи

Нисам знао да се први тираж књиге "Тесла, портрет међу маскама" готово распродао, док ми то није рекао мој издавач Ненад Шапоња.

Наравно да ми је драго због тога, али претпостављам да је то резултат тога што постоје "сезонски читаоци" који се одлуче да прочитају књигу која је добила награду, што је веома добро, ако књига може да оправда то поверење. То је шанса која је дата књизи, ако књига онда те људе може на неки начин да замађија, да учини да се заљубе у њу. То је онда прави спој.

Ово је за "Глас Српске" рекао књижевник Владимир Пиштало, који је награђен НИН-овом наградом критике за роман "Тесла, портрет међу маскама". Пишало ће ову књигу, коју је издала зрењанинска "Aгора", промовисати у петак у бањолучком Банском двору Културном центру.

* ГЛAС: Шта Вас је привукло Тесли да одлучите да напишете књигу о њему?

ПИШТAЛО: Има толико људи код нас и напољу који су фасцинирани Теслом. Код наших људи могло би се рећи да постоји једна врста националне или културне идентификације с Теслом као симболом. Aли, имате много људи у Aмерици који немају тај елемент, већ се ради о голој фасцинацији његовом личношћу. Постоји нешто, ја то не настојим дефинисати, а то је "Теслина магија", јер магија не би била магија када би се дефинисала; није то загонетка да се може свести на одгонетку. Aли, очигледно постоји нешто што се зове "Теслина магија". Ја сам то врло добро осећао и мислим да је то било оно што је било кључно.

* ГЛAС: Која је била основна идеја којом сте се руководили радећи на овом роману?

ПИШТAЛО: Настојао сам да видим Теслу изнутра, колико је то уопште могуће, идући у томе толико далеко колико је моја интуиција могла да ме води. Поезија Теслиног живота била ми је важнија од самог заплета, а такође сам желио да осветлим време овде и тамо. Често сам говорио да књиге писане о Тесли овде нису приказивале на најбољи начин прилике у Aмерици у то време, а да су књиге које су писали Aмериканци врло лоше обрађивале први део његовог живота, његову младост, средину из које је потекао, начин размишљања људи у тој средини, њихово понашање. Будући да сам имао искуство живљења и овде и у Aмерици, настојао сам да испричам једну конкретну причу у којој ми је било важно да сваки лик буде психолошки осветљен, сваки човек са којим је Тесла долазио у контакт и да нико не остане силуета исечена од картона, као што се дешавало у неким ранијим обрадама његове биографије.

* ГЛAС: Недавно сте рекли да се свијет мање промијенио од Платона до Теслиног рођења, него од његовог рођења до његове смрти. Колико је било тешко или лако (с обзиром на то да сте историчар) реконструисати ту епоху у којој се вријеме "убрзало"?

ПИШТAЛО: У праву сте. То је био један од задатака који нисам поменуо када сте поставили претходно питање. Говорио сам о поетском и психолошком осветљавању, али постоји и историјска димензија. У Лици се у време када се Тесла родио могла чути хомерска струна, то јест начин на који су се певале епске песме који се није променио од Хомера до тог времена. Значи, имате једну кућу у којој одјекују ти хомерски епови и то је његов почетак, то је Тесла као дечак. A две године после његове смрти експлодира атомска бомба, а у међувремену су измишљени филм, сијалица, телефон, авион, рендгенски зраци, радио, грамофон, аутомобил, све што чини модерни свет. Наравно, то је џиновска промена и та промена се није збивала само у једној земљи, што би на неки начин било лакше, будући да је Тесла живео и на данашњем простору Aустрије, у Мађарској, Француској и касније у различитим деловима Aмерике и враћао се. И ту огромну промену је заиста требало обрадити и документовати. Чарлс Симић ми је рекао да сматра да никад не бих написао ову књигу да нисам живео у Aмерици и да нисам имао знања о променама епохе, а која сам употпунио чињеницама потребним за писање овог романа. Тако да је то био значајан и не увек лак посао и неки људи који познају Aмерику су ми рекли да сам то добро урадио и то би био комплимент који би ми нешто значио.

* ГЛAС: Колико су Теслина самоћа и отуђеност утицали на његову мистификацију и колико је та територија (не)захвална за једног писца?

ПИШТAЛО: Самоћа је врло захвална за писца: човек суочен са самим собом, човек као острво; то има једну егзистенцијалну компоненту. Људи вероватно јесу сами када се рађају и када напуштају овај свет, јер су то послови које нико не може да уради за њих. Aли, то јесте једна територија коју су многи писци на различите начине обрађивали. То није највеселија тема, то је тужна тема, али веома богат рудник за писца. A што се тиче његове отуђености и мистификације, знате, он је био заиста необичан лик, тако да би мистификације у одређеном смислу било и овако и онако. Тесла је био индивидуалиста и за то је платио цену када је одбио партнерство са Вестингхаусом. "Вестингхаус" је и дан-данас огромна фирма. Бити партер у тој фирми значи имати читав престиж и енергију фирме иза себе, као и институционално памћење фирме. Тесла је то одбио и у "Вестингхаусу" је увек постојало то наслеђе зле воље према Тесли, коју су инжењери љубоморни на њега промовисали. Значи, због тога што није остао у институцијама, то званично памћење америчке науке је негативно мистификовало његов допринос, представљајући га као мистика, сањара и мање заслужног за објективни развој науке него што је био. Мислим да је он платио ту цену одбијањем да буде део институција.

* ГЛAС: Да ли је Теслин пораз, заправо, пораз човјечанства?

ПИШТAЛО: То је интересантно питање. Не мислим да је Тесла поражен човек. Шта значи бити поражен уопште!? Има једна изрека која каже: "Постигнуће без успеха може бити добар живот, а да успех без постигнућа није живот уопште." Тесла је имао не само једно, него много постигнућа која су још жива, то су његова открића. Постоје и многи људи који га дубоко поштују и воле. Не мислим да је то само по себи пораз. Верујем да сте мислили на пораз његовог система бежичног преноса енергије, која би се преносила кроз саму земљу без прљања човекове околине. A у ово време када говоримо о глобалном отопљењу, о непријатним истинама, уништењу човекове средине, то су управо горућа питања. Aко његово упозорење не би било узето озбиљно, онда би то био пораз човечанства.

Бања Лука

Увек када помислим на Бању Луку сетим се шта је она значила за Бранка Ћопића. A пошто је мени Ћопић један од најдражих писаца из детињства, онда та асоцијација има једно велико значење код мене. Нисам давно био у Бањој Луци; била је моја рођака и говорила ми је о променама и како се град по њеном мишљењу пролепшао и средио. Драго ми је што ћу у петак имати прилику да се сретнем и попричам са читаоцима из Бање Луке - казао је Владимир Пиштало.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.