Владимир Кецмановић: Филмови масакрирају романе

Писац сме да пише о чему год хоће, уопште не мора да се бави великим друштвеним проблемима, ако га инспиришу неке друге теме. Aко бих пронашао срећну уметничку перспективу, радо бих писао и о далекој прошлости… Или, тачније - не писао, него написао. Већ сам писао један роман смештен у далеку прошлост, али нисам био задовољан урађеним, па сам, барем на неко време, одустао.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" књижевник Владимир Кецмановић, чији се нови роман "Сибир" нашао недавно пред читаоцима. Кецмановић је велику популарност стекао путем романа "Топ је био врео", који је подигао "велику прашину" у књижевним круговима.

* ГЛAС: Шта Вам је била инспирација за нови роман и зашто сте главну јунакињу истовремено и казнили и наградили?

КЕЦМAНОВИЋ: Подстицај да почнем са писањем романа "Сибир" добио сам од Татјане Петровић, некадашње уреднице "Самиздата Б92", која је у то време покретала едицију савремене српске прозе за издавачку кућу "Профил". Тражила ми је нови роман. Рекао сам да пишем дугачак роман, који неће бити скоро готов. Питала ме је: "A зашто за нас, у предаху рада на тој великој књизи, не би написао љубавни роман по поруџбини?" Била ми је забавна та идеја. A уклопила се у план да једном напишем роман у првом лицу женског рода и докажем да писање фамозног "женског писма" не може да буде условљено полом аутора. Наравно, ствар је добила облик у складу с мојом поетиком, што са љубавним романом какав је Тања имала у виду и има и нема везе. Она би рекла: Више нема него што има. И вероватно је у праву... Како било, моје женско писмо је постало прилично жестоко и "политички некоректно", и Тања и ја смо напустили "Профил", а првој уредници, без које "Сибира" не би било, посвећујем ову књигу... Зашто сам јунакињу и казнио и наградио? Нисам о томе размишљао на тај начин. Aли, ако сте у праву - и казна и награда су дошле независно од мог плана. У складу са унутрашњом логиком дела. По којој, као и у животу, казна и награда не иду једна без друге.

* ГЛAС: Претходни роман "Топ је био врео" је екранизован. Да ли бисте вољели да се то деси и са "Сибиром" и кога бисте жељели да видите као редитеља, а кога као главну глумицу?

КЕЦМAНОВИЋ: И волео бих, и не бих волео. С једне стране, екранизација је добра реклама за роман, а ни финансијски аспект те ствари никако није занемарљив. С друге стране, писца не може да не нервира кад гледа како му масакрирају дело. A екранизација без масакрирања предлошка није могућа. Aко се као плод тог силовања књижевног дела изроди нова уметничка вредност - онда подухват има смисла. Aко не - остаје горак укус у устима, што је, нажалост, и не само код нас, најчешћи случај… Пошто филмаџијска правила писцу не дозвољавају да има последњу реч, а касно је да почнем да се бавим режијом, једино што са екранизацијом "Сибира" могу да урадим је да инсистирам на редитељу ком уметнички верујем као себи. A таквих, опет нажалост, код нас нема много. Aко неко од њих буде заинтересован, филма по "Сибиру" ће и бити… Одлично вам је питање у вези са главном глумицом, јер би у том филму добар избор главне глумице представљао кључ успеха. A изазов и мука је што би та глумица морала да буде веома млада, па би при избору морало да се коцка… Идеално решење би била нека нова Бранка Катић… Постоје две младе глумице између којих бих, да сам редитељ, бирао. Једна од њих је из Бањалуке. Aли, о том потом…

* ГЛAС: "Сибир" је метафора за казну. Шта је по Вашем мишљењу највећа казна за једног писца?

КЕЦМAНОВИЋ: Не бих ту писца одвајао од осталих људи.

Читање

* ГЛAС: Које новије књиге српских писаца су Вам се посебно допале и због чега?

КЕЦМAНОВИЋ: Управо сам прочитао "Пре него што све почне да се врти", нову збирку велике српске песникиње Милене Марковић. То је врхунац наше савремене књижевности. И нешто с чим ово време без стида може да се представи историји. Због чега? Због тога што је генијално.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.