Владимир Ђурђевић: Пишоња и Жуга на позоришној сцени

Можете да се не сложите са људима око спорта, музике, филма, или позоришта, али морате се сложити рецимо са Aндрићем који каже: "Дођу тако времена када памет зашути, будала проговори, а фукара се обогати."

Е, то се десило деведесете, а Пишоња и Жуга то не контају, као и ја што нисам контао тада, тих година, када сам био тинејџер као и они.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" драмски писац Владимир Ђурђевић, аутор представе "Балада о Пишоњи и Жуги" која ће постати дио репертоара "Aтељеа 212".

- Мотив за писање овог текста је био, пре свега, да на сцени оживе ликови, који су већ толико година живи у мојој машти. Можда су ме помало и опседали, па сам осетио потребу да их избацим на сцену и поделим тај свој доживљај са редитељем, глумцима и на крају крајева са публиком. Као и сваки човек који се бави писањем, имао сам потребу да дам неко своје виђење тренутка који је битно утицао на наше судбине. Мислим да људи блиског система вредности истим очима гледају на свет, а систем вредности који је близак моме препознао сам у хумору Надреалиста, као и у текстовима "Забрањеног пушења", које се баш те далеке деведесете распало. Ја се не бих прихватио драматизације ове приче да није тако - каже Ђурђевић.

* ГЛAС: Ваша представа "Балада о Пишоњи и Жуги", коју сте стварали инспирисани пјесмама "Забрањеног пушења", као музичко-сценски пројекат биће премијерно изведена 7. марта на сцени "Aтељеа 212". Да ли повратак овој групи означава и враћање једном прошлом времену на које данас многи носталгично гледају?

ЂУРЂЕВИЋ: Носталгија је разумљива, јер су те осамдесете године биле боље него деведесете, и све године после деведесетих, али нажалост, нема повратка назад. Има само осврта на то време, али са двадесет година дистанце, што нам може помоћи да схватимо шта нам се заиста догодило... мада, све и да схватимо, неће нам то много помоћи да не направимо сличне или исте грешке и у будућности. Такви смо људи, бистри појединачно, глупи колективно.

* ГЛAС: Са каквим ћете Ви наочарама погледати у период у коме је настала пјесма "Балада о Пишоњи и Жуги", ружичастим или тамним?

ЂУРЂЕВИЋ: "Балада о Пишоњи и Жуги" изашла је 1987, а "Пишоња и Жуга у паклу дроге" 1989. Тада сам био клинац, али хајде да видимо шта се још догодило у те три године? Догодио се "Дом за вешање" Емира Кустурице, "Лепота порока" Живка Николића, други и трећи албум "Партибрејкерса", Звезда Реалу на Маракани дала четири комада, ја добио "комодор 64", вокмен, оригиналне "адидас" патике (маде ин ЏУ) и јео "киндер ладу" сваки дан. Мислим да се из овога може извући прилично недвосмислен одговор на ваше питање.

* ГЛAС: Колико се као писац осјећате одговорним да на свјетло дана изнесете проблеме о којима се готово не прича, а муче већину људи око нас? Да ли је позориште идеално мјесто да се такви проблеми објелодане?

ЂУРЂЕВИЋ: Нема ту велике одговорности, јер позориште не мења друштвене околности. Оно поставља питања, утиче на појединца, али друштвена одговорност аутора је прецењена, можда зато што аутори сами осећају неку врсту одговорности за оно што раде. Лепо би било када би политичари имали грам савести, поштења и одговорности према свом послу, као што га имају аутори. Позориште јесте идеално место за причање прича о појавама о којима се ћути, на теме које су табу, само што је као медиј нејако. Успешну представу, која годинама пуни сале, погледа до сто хиљада људи. "Гранд параду", као промоцију неукуса, или неког непристојног водитеља талк схоњ програма, такође као промоцију неукуса, види више од милион људи за вече.

Премијера

* ГЛAС: Шта очекује публику која намјерава да дође на премијеру или неку од реприза представе "Балада о Пишоњи и Жуги"?

ЂУРЂЕВИЋ: Рано је о томе говорити, јер много коцкица треба да се сложи да би изашла добра представа, али ја сам оптимиста, јер верујем у екипу која ради на томе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.