Владимир Ђорђевић о болним дилемама комада "Кућа"

БАЊАЛУКА - Премијера је прошла изузетно успешно и публика је врло добро прихватила причу, емотивно и са великом пажњом је пратила представу, што нам је свима био добар показатељ да смо испунили очекивања. "Кућа" је драма која дубоко задире у питања идентитета, припадности и унутрашње потраге, а такође се бави и породичним односима.

Представа поставља понекад болна, али нужна питања која свако од нас носи негде у себи. У времену у којем смо сви помало расути, претрпани информацијама и туђим очекивањима, ова представа покушава да врати фокус на оно суштинско питање - шта значи припадати негде, где се заправо осећамо као код куће, и шта је то "кућа" кад није само кров и четири зида.

Рекао је ово за "Глас Српске"  Владимир Ђорђевић, талентовани глумац, који је недавно имао успјешну премијеру са представом "Кућа" по тексту Небојше Илића, а под режијском палицом Николе Пејаковића. Ради се о комаду који истражује теме добра, наде, вјере, идентитета, припадности и вјечне потраге човјека за мјестом које назива својим домом, а Ђорђевић истиче да иако је улога комплексна и захтјевна, да је била више него инспиративна.  

- Моја улога у представи јесте комплексна и захтевна, али у исто време и веома инспиративна. Лик којег играм носи у себи много тога и страх и сећање, и љутњу, и љубав, и изгубљеност и чежњу. Рад на њему није био једноставан, јер захтева потпуну искреност и отвореност, без глуме у глуми, ако могу тако рећи. Све што се дешава на сцени мора да буде истинито у том тренутку, у погледу, гесту, паузи. Процес рада са Николом Пејаковићем као редитељем био је посебан. Он има способност да глумцу отвори простор, али истовремено постави и јасан оквир у коме се гради лик - рекао је Ђорђевић.

ГЛАС: У лутању за бољим животом, наш народ  срећу тражи на Западу и за себе и за своје потомке. И како каже Никола Пејаковић "Стотине и стотине младих је своју памет и живот понудило Западу и, као и наш геније Тесла, добили све, а, у ствари, нису добили ништа. Празнина, само празнина". Међутим, нимало лака дилема, посебно за младог човјека, али како је остварити на сцени да не буде осуда или подстицај?

ЂОРЂЕВИЋ: Управо је то један од најтежих задатака у "Кући", али уједно и оно што представу чини живом и истинитом. Кључ, по мом мишљењу, лежи у искрености и емпатији, не у поруци. Ми не желимо да кажемо "остајте овде" или "идите". Наш задатак је да поставимо питање, да отворимо унутрашњи конфликт ликова и да публику увучемо у  атмосферу у којој се налазе и сами актери ове драме.
У представи, дилема се не решава, она се живи. Мој лик, као и многи људи данас, налази се у раскораку између онога што би могао бити "живот достојан човека" и онога што га вуче назад - корени, сећања, језик, гробови предака. Ниједан избор није лак и ниједан није коначан. Управо та неизвесност и бол у одлуци је нешто што сценски треба да се деси без речи, у паузи, у погледу. Зато, сценски приступ мора бити дубоко људски. Не идеолошки, не политички. Када глумац донесе на сцену живу, искрену дилему, не треба му ништа више - публика ће сама препознати истину. И у том тренутку, позориште постаје место за разумевање, а не суд.

ГЛАС: Ово није први пут да сарађујете са Николом Пејаковићем, али морам да Вас питам како је овај пут протекла сарадња, јер дјелује да Вам Николина режија посебно лежи као умјетнику? 

ЂОРЂЕВИЋ: Никола има ту ретку особину да те подстакне да копаш дубље. Исто тако он те пушта да залуташ, па ако треба и да се изгубиш, јер зна да се у том лутању рађа истина на сцени. То, као глумац, не само да поштујем, него ми и изузетно прија. Свака проба је била истраживање, о човеку, шта га боли, шта га покреће. Он зна да добар глумац није онај који највише покаже, већ онај који највише осећа. И кад се то осећање "прелије" на сцену, публика то препозна. За мене као глумца, његова режија је била врло плодна, изазовна. Он као редитељ не дозвољава да глумац упадне у шаблон, не прихвата површну и уопштену глуму, али са друге стране не тражи од тебе да глумиш нешто што ниси. Тражи да будеш оно што јеси у том тренутку на сцени. И то је и најтеже и највредније.

ГЛАС: Морамо да се дотакнемо и глуме испред камера. Играли сте у неколико наших филмова и серија гдје сте с великим успјехом изнијели улоге. Лаички гледано исти је занат, али да ли је Вама глума испред камера слична као оној у театру или пак постоје неке разлике и финесе? 

ЂОРЂЕВИЋ: На први поглед, глума је глума. У оба случаја носите лик, емоцију, причу. Али када се уђе дубље у процес, глума на сцени и глума пред камером су два различита света, сваки са својим правилима, захтевима и магијом. У позоришту је све веће, директније и живо у тренутку. Имате публику испред себе, удаљену неколико метара и све што радите мора да добаци до задњег реда - не само гласом, него и енергијом, присуством. Позориште захтева један континуитет, једно "садашње време" које се одвија од почетка до краја без реза. То значи да глумац мора бити потпуно присутан, будан и жив сваке секунде.
Пред камерама, међутим, све се смањује, али се истовремено и појачава. Камера хвата микропромене, покрете ока, нијансе гласа, нешто што у позоришту нико не би ни приметио.  Сцене се снимају мимо хронологије, па је глумац стално у потреби да унутар себе зна где је лик у том тренутку приче. И једно и друго тражи истину, само различитим средствима.

ГЛАС : Кад смо већ код филма, играли сте у сада већ култном филмском остварењу "Непријатељ" Дејана Зечевића из 2011. лик Сивог. Поред Вас било је много звучних имена, то су великани нашег глумишта између осталих Славко Штимац, Тихомир Станић ... Укратко, какво је било искуство те сам доживљај што сте били дио једне тако велике филмске екипе?

ЂОРЂЕВИЋ: "Непријатељ" је заиста био посебан пројекат и по тематици, и по атмосфери на снимању, и по људима који су у њему учествовали. Прво што ми падне на памет када се сетим тог филма јесте осећај тајанствености и напетости  у самом сценарију. Тај амбијент, мистичан и скоро надреалан, био је изазован и инспиративан за игру. Радити са глумачким великанима  је само по себи школа глуме. Али исто тако, то је и велики  доживљај. Екипа је била компактна, пуна посвећених професионалаца, а Дејан Зечевић као редитељ уме да извуче најбоље из глумца. Имао сам осећај да радимо нешто што ће оставити траг у нашој кинематографији. И судећи по томе како је филм примљен код публике, чини ми се да је постао култно дело, јер се и дан-данас помиње као филм који оставља јак утисак на гледаоца.

ГЛАС: Опробали сте се у разноразним жанровима које нуди модерни театар. Ево, у "Кући" сте баш доказали да сте неко коме комедија није страна, јер и те како владате том техником која је можда и најтежа. С друге стране, играли сте у озбиљним драмама "Кандило у Розаријуму" , "Генетика Глембајевих" и многим другим .. У којем се жанру Владимир Ђорђевића најбоље сналази као глумац и да ли себи умјетник може дозволити жанровска бирања?

ЂОРЂЕВИЋ: Истина је да сам имао срећу да се кроз своју каријеру опробам у различитим жанровима и формама, од трагедије до комедије, од психолошког реализма до експерименталног театра. Свака та улога носи свој изазов, али и своју драж.
Ако бих морао да издвојим један жанр у коме се можда најинстинктивније сналазим, то би била управо драма са јаким психолошким набојем. Волим када улога захтева дубоко "копање", када ме приморава да се преиспитујем, да истражујем. Али опет, комедија ми је одувек била посебан изазов, баш зато што делује лако, а у ствари је најпрецизнији и најзахтевнији жанр. Нема лажи, публика или се смеје, или не.

ГЛАС: Мимо глумачког дара који је неоспоран, Ви сте успјешни и у другим умјетничким сферама. Није тајна да се бавите режијом те да сте многе представе с великим успехом режирали, а неке су добиле изузетно лијепе критике у театарским салонима. Када бисте морали да издвојите једну представу коју сте режирали, и да кажемо онако флоскулно "представа на коју сте највише поносни", који би то комад био и због чега? 

ЂОРЂЕВИЋ: Поред глуме, режија ми је постала једна од дражих уметничких дисциплина. У својој досадашњој редитељској каријери сваки пројекат је доносио нови изазов, некад и ново позоришно сазнање. Тешко је издвојити само једну представу јер свака носи део мене из тог периода живота. Рецимо представу "Изгубљени у Бруклину" смо играли у Америци, а након више од десет година и даље је играмо са истим жаром. Поред те представе издвојио бих и оне које су актуелне на репертоару Студио театра 078 као што су "Она и он", "Збрка ликова", и "Мистер Бин", јер су заиста мени драге и увек их са уживањем играм на сцени.

ГЛАС: Можете ли нам рећи да ли припремате нешто ново кад је ријеч о Вашим глумачким пројектима, гдје публика може да Вас гледа у скорије вријеме? 

ЂОРЂЕВИЋ: Кад је реч о филму и телевизији, у току су разговори, ништа још не могу конкретно да најавим. Оно што је сигурно је да настављам са играњем представа са репертоара мог матичног позоришта НПРС, као и на сцени Градског позоришта "Јазавац" и сцени Студио театра 078. У плану су још неке нове представе, али ће публика свакако бити о томе на време информисана. Зато, драга публико, од срца Вас позивам у позориште. Дођите да заједно доживимо емоцију уживо. Позориште је и даље магично место где се дешавају стварне ствари у реалном времену, где се препознајемо, преиспитујемо, смејемо и ћутимо заједно. Свака представа живи тек кад сте ви ту. Без публике, позориште је само празна сцена.

МУЗИКА

ГЛАС: Свима је познато је да сте дуго година у свијету музике и да  имате свој бенд. Како посматрате ту прву умјетност и шта она представља за Вас као глумца умјетника?

ЂОРЂЕВИЋ: Музика је, за мене, уметност од које је све почело још док сам био клинац. Иако ме је живот одвео у позориште и глуму, музика је остала као нераздвојни део мог бића и никада није била у сенци. Напротив, увек је постојала као паралелни, али подједнако важан део мог стваралаштва. Искрено, верујем да ме музика као уметника чини потпунијим. Она је мој вентил, моја емоционална и духовна равнотежа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.