Vladimir Đorđević o bolnim dilemama komada "Kuća"

BANjALUKA - Premijera je prošla izuzetno uspešno i publika je vrlo dobro prihvatila priču, emotivno i sa velikom pažnjom je pratila predstavu, što nam je svima bio dobar pokazatelj da smo ispunili očekivanja. "Kuća" je drama koja duboko zadire u pitanja identiteta, pripadnosti i unutrašnje potrage, a takođe se bavi i porodičnim odnosima.

Predstava postavlja ponekad bolna, ali nužna pitanja koja svako od nas nosi negde u sebi. U vremenu u kojem smo svi pomalo rasuti, pretrpani informacijama i tuđim očekivanjima, ova predstava pokušava da vrati fokus na ono suštinsko pitanje - šta znači pripadati negde, gde se zapravo osećamo kao kod kuće, i šta je to "kuća" kad nije samo krov i četiri zida.

Rekao je ovo za "Glas Srpske"  Vladimir Đorđević, talentovani glumac, koji je nedavno imao uspješnu premijeru sa predstavom "Kuća" po tekstu Nebojše Ilića, a pod režijskom palicom Nikole Pejakovića. Radi se o komadu koji istražuje teme dobra, nade, vjere, identiteta, pripadnosti i vječne potrage čovjeka za mjestom koje naziva svojim domom, a Đorđević ističe da iako je uloga kompleksna i zahtjevna, da je bila više nego inspirativna.  

- Moja uloga u predstavi jeste kompleksna i zahtevna, ali u isto vreme i veoma inspirativna. Lik kojeg igram nosi u sebi mnogo toga i strah i sećanje, i ljutnju, i ljubav, i izgubljenost i čežnju. Rad na njemu nije bio jednostavan, jer zahteva potpunu iskrenost i otvorenost, bez glume u glumi, ako mogu tako reći. Sve što se dešava na sceni mora da bude istinito u tom trenutku, u pogledu, gestu, pauzi. Proces rada sa Nikolom Pejakovićem kao rediteljem bio je poseban. On ima sposobnost da glumcu otvori prostor, ali istovremeno postavi i jasan okvir u kome se gradi lik - rekao je Đorđević.

GLAS: U lutanju za boljim životom, naš narod  sreću traži na Zapadu i za sebe i za svoje potomke. I kako kaže Nikola Pejaković "Stotine i stotine mladih je svoju pamet i život ponudilo Zapadu i, kao i naš genije Tesla, dobili sve, a, u stvari, nisu dobili ništa. Praznina, samo praznina". Međutim, nimalo laka dilema, posebno za mladog čovjeka, ali kako je ostvariti na sceni da ne bude osuda ili podsticaj?

ĐORĐEVIĆ: Upravo je to jedan od najtežih zadataka u "Kući", ali ujedno i ono što predstavu čini živom i istinitom. Ključ, po mom mišljenju, leži u iskrenosti i empatiji, ne u poruci. Mi ne želimo da kažemo "ostajte ovde" ili "idite". Naš zadatak je da postavimo pitanje, da otvorimo unutrašnji konflikt likova i da publiku uvučemo u  atmosferu u kojoj se nalaze i sami akteri ove drame.
U predstavi, dilema se ne rešava, ona se živi. Moj lik, kao i mnogi ljudi danas, nalazi se u raskoraku između onoga što bi mogao biti "život dostojan čoveka" i onoga što ga vuče nazad - koreni, sećanja, jezik, grobovi predaka. Nijedan izbor nije lak i nijedan nije konačan. Upravo ta neizvesnost i bol u odluci je nešto što scenski treba da se desi bez reči, u pauzi, u pogledu. Zato, scenski pristup mora biti duboko ljudski. Ne ideološki, ne politički. Kada glumac donese na scenu živu, iskrenu dilemu, ne treba mu ništa više - publika će sama prepoznati istinu. I u tom trenutku, pozorište postaje mesto za razumevanje, a ne sud.

GLAS: Ovo nije prvi put da sarađujete sa Nikolom Pejakovićem, ali moram da Vas pitam kako je ovaj put protekla saradnja, jer djeluje da Vam Nikolina režija posebno leži kao umjetniku? 

ĐORĐEVIĆ: Nikola ima tu retku osobinu da te podstakne da kopaš dublje. Isto tako on te pušta da zalutaš, pa ako treba i da se izgubiš, jer zna da se u tom lutanju rađa istina na sceni. To, kao glumac, ne samo da poštujem, nego mi i izuzetno prija. Svaka proba je bila istraživanje, o čoveku, šta ga boli, šta ga pokreće. On zna da dobar glumac nije onaj koji najviše pokaže, već onaj koji najviše oseća. I kad se to osećanje "prelije" na scenu, publika to prepozna. Za mene kao glumca, njegova režija je bila vrlo plodna, izazovna. On kao reditelj ne dozvoljava da glumac upadne u šablon, ne prihvata površnu i uopštenu glumu, ali sa druge strane ne traži od tebe da glumiš nešto što nisi. Traži da budeš ono što jesi u tom trenutku na sceni. I to je i najteže i najvrednije.

GLAS: Moramo da se dotaknemo i glume ispred kamera. Igrali ste u nekoliko naših filmova i serija gdje ste s velikim uspjehom iznijeli uloge. Laički gledano isti je zanat, ali da li je Vama gluma ispred kamera slična kao onoj u teatru ili pak postoje neke razlike i finese? 

ĐORĐEVIĆ: Na prvi pogled, gluma je gluma. U oba slučaja nosite lik, emociju, priču. Ali kada se uđe dublje u proces, gluma na sceni i gluma pred kamerom su dva različita sveta, svaki sa svojim pravilima, zahtevima i magijom. U pozorištu je sve veće, direktnije i živo u trenutku. Imate publiku ispred sebe, udaljenu nekoliko metara i sve što radite mora da dobaci do zadnjeg reda - ne samo glasom, nego i energijom, prisustvom. Pozorište zahteva jedan kontinuitet, jedno "sadašnje vreme" koje se odvija od početka do kraja bez reza. To znači da glumac mora biti potpuno prisutan, budan i živ svake sekunde.
Pred kamerama, međutim, sve se smanjuje, ali se istovremeno i pojačava. Kamera hvata mikropromene, pokrete oka, nijanse glasa, nešto što u pozorištu niko ne bi ni primetio.  Scene se snimaju mimo hronologije, pa je glumac stalno u potrebi da unutar sebe zna gde je lik u tom trenutku priče. I jedno i drugo traži istinu, samo različitim sredstvima.

GLAS : Kad smo već kod filma, igrali ste u sada već kultnom filmskom ostvarenju "Neprijatelj" Dejana Zečevića iz 2011. lik Sivog. Pored Vas bilo je mnogo zvučnih imena, to su velikani našeg glumišta između ostalih Slavko Štimac, Tihomir Stanić ... Ukratko, kakvo je bilo iskustvo te sam doživljaj što ste bili dio jedne tako velike filmske ekipe?

ĐORĐEVIĆ: "Neprijatelj" je zaista bio poseban projekat i po tematici, i po atmosferi na snimanju, i po ljudima koji su u njemu učestvovali. Prvo što mi padne na pamet kada se setim tog filma jeste osećaj tajanstvenosti i napetosti  u samom scenariju. Taj ambijent, mističan i skoro nadrealan, bio je izazovan i inspirativan za igru. Raditi sa glumačkim velikanima  je samo po sebi škola glume. Ali isto tako, to je i veliki  doživljaj. Ekipa je bila kompaktna, puna posvećenih profesionalaca, a Dejan Zečević kao reditelj ume da izvuče najbolje iz glumca. Imao sam osećaj da radimo nešto što će ostaviti trag u našoj kinematografiji. I sudeći po tome kako je film primljen kod publike, čini mi se da je postao kultno delo, jer se i dan-danas pominje kao film koji ostavlja jak utisak na gledaoca.

GLAS: Oprobali ste se u raznoraznim žanrovima koje nudi moderni teatar. Evo, u "Kući" ste baš dokazali da ste neko kome komedija nije strana, jer i te kako vladate tom tehnikom koja je možda i najteža. S druge strane, igrali ste u ozbiljnim dramama "Kandilo u Rozarijumu" , "Genetika Glembajevih" i mnogim drugim .. U kojem se žanru Vladimir Đorđevića najbolje snalazi kao glumac i da li sebi umjetnik može dozvoliti žanrovska biranja?

ĐORĐEVIĆ: Istina je da sam imao sreću da se kroz svoju karijeru oprobam u različitim žanrovima i formama, od tragedije do komedije, od psihološkog realizma do eksperimentalnog teatra. Svaka ta uloga nosi svoj izazov, ali i svoju draž.
Ako bih morao da izdvojim jedan žanr u kome se možda najinstinktivnije snalazim, to bi bila upravo drama sa jakim psihološkim nabojem. Volim kada uloga zahteva duboko "kopanje", kada me primorava da se preispitujem, da istražujem. Ali opet, komedija mi je oduvek bila poseban izazov, baš zato što deluje lako, a u stvari je najprecizniji i najzahtevniji žanr. Nema laži, publika ili se smeje, ili ne.

GLAS: Mimo glumačkog dara koji je neosporan, Vi ste uspješni i u drugim umjetničkim sferama. Nije tajna da se bavite režijom te da ste mnoge predstave s velikim uspehom režirali, a neke su dobile izuzetno lijepe kritike u teatarskim salonima. Kada biste morali da izdvojite jednu predstavu koju ste režirali, i da kažemo onako floskulno "predstava na koju ste najviše ponosni", koji bi to komad bio i zbog čega? 

ĐORĐEVIĆ: Pored glume, režija mi je postala jedna od dražih umetničkih disciplina. U svojoj dosadašnjoj rediteljskoj karijeri svaki projekat je donosio novi izazov, nekad i novo pozorišno saznanje. Teško je izdvojiti samo jednu predstavu jer svaka nosi deo mene iz tog perioda života. Recimo predstavu "Izgubljeni u Bruklinu" smo igrali u Americi, a nakon više od deset godina i dalje je igramo sa istim žarom. Pored te predstave izdvojio bih i one koje su aktuelne na repertoaru Studio teatra 078 kao što su "Ona i on", "Zbrka likova", i "Mister Bin", jer su zaista meni drage i uvek ih sa uživanjem igram na sceni.

GLAS: Možete li nam reći da li pripremate nešto novo kad je riječ o Vašim glumačkim projektima, gdje publika može da Vas gleda u skorije vrijeme? 

ĐORĐEVIĆ: Kad je reč o filmu i televiziji, u toku su razgovori, ništa još ne mogu konkretno da najavim. Ono što je sigurno je da nastavljam sa igranjem predstava sa repertoara mog matičnog pozorišta NPRS, kao i na sceni Gradskog pozorišta "Jazavac" i sceni Studio teatra 078. U planu su još neke nove predstave, ali će publika svakako biti o tome na vreme informisana. Zato, draga publiko, od srca Vas pozivam u pozorište. Dođite da zajedno doživimo emociju uživo. Pozorište je i dalje magično mesto gde se dešavaju stvarne stvari u realnom vremenu, gde se prepoznajemo, preispitujemo, smejemo i ćutimo zajedno. Svaka predstava živi tek kad ste vi tu. Bez publike, pozorište je samo prazna scena.

MUZIKA

GLAS: Svima je poznato je da ste dugo godina u svijetu muzike i da  imate svoj bend. Kako posmatrate tu prvu umjetnost i šta ona predstavlja za Vas kao glumca umjetnika?

ĐORĐEVIĆ: Muzika je, za mene, umetnost od koje je sve počelo još dok sam bio klinac. Iako me je život odveo u pozorište i glumu, muzika je ostala kao nerazdvojni deo mog bića i nikada nije bila u senci. Naprotiv, uvek je postojala kao paralelni, ali podjednako važan deo mog stvaralaštva. Iskreno, verujem da me muzika kao umetnika čini potpunijim. Ona je moj ventil, moja emocionalna i duhovna ravnoteža.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.