Владимир Ђорђевић, глумац, за “Глас Српске” о новој представи у Народном позоришту РС: “Опасне везе” припадају и овом времену

Миланка Митрић
Владимир Ђорђевић, глумац, за “Глас Српске” о новој представи у Народном позоришту РС: “Опасне везе” припадају и овом времену

На четвртој години глуме први пут сам играо код Предрага Штрпца у представи, и то ми је остало у сећању као једна добра сарадња и тада сам стекао утисак да он воли да ради са глумцима, што код редитеља често не буде случај, да се редитељ толико бави глумцем.

У разговору с њим, договарали смо се око текста, имали смо разне предлоге и веће комаде, међутим, како је избила пандемија, морали смо да се одлучимо за неки комад са мање глумаца.

Рекао је ово за “Глас Српске” глумац и умјетнички директор Народног позоришта Републике Српске, говорећи о почетним идејама и раду са режисером Предрагом Штрпцем на представи “Опасне везе”. Аутор текста по којем је рађен комад је Кристофер Хемптон, а текст је настао по дјелу Пјера Шодерлоа де Лаклоа (објављеног 1782. године). У представи играју глумци Народног позоришта РС те неколико студената с Академије умјетности Универзитета у Бањалуци.

- За сарадњу с њим одучио сам се јер сам осетио тај његов рад с глумцима, и тачно се то испоставило као истинито. Заиста смо пуно радили. Студенти којих има осам у представи су исто јако задовољни радом с редитељем и њима пуно значи, јер су доста научили кроз овај процес. Ја као глумац доста сам научио у овом процесу и пуно ми је значило да и ја напредујем. Врло плодна и ефикасна сарадња – додаје Ђорђевић.

ГЛАС: Зашто сте изабрали комад “Опасне везе”?

ЂОРЂЕВИЋ: Одлучили смо се за овај комад јер је доста интригантан, нема потребе да се осавремењује. Мислим да је чар баш у томе што је комад написан када је написан и што говори о мушко-женским односима какви су и данас. То је просто једна савремена прича, али играмо у епохи, са свим обележјима епохе, костимима и перикама. То је велики посао, уложили смо два месеца рада. Искрено, ја не бих могао да прихватим чињеницу да изађе нека лоша представа и баш смо се потрудили да то све урадимо како треба.

ГЛАС: А то би могло да буде занимљиво публици, иако је прича од које је настала представа настала у времену другачијем од овог.

ЂОРЂЕВИЋ: Писма у роману су исто занимљива. И тај роман има да се купи у књижарама, исто је онако леп и фин за читање као неко лаганије штиво. Драматизација Кристофера Хемптона је баш прилагођена за играње комада на позоришној сцени. То смо искористили да урадимо представу на такав начин. Ништа нисмо мењали, ни додавали. Узели смо драматизацију коју је превела Ивана Стјепановић и просто смо радили онако како у суштини треба да се ради у позоришту. Мислим да ће публици бити интересантно, јер заиста делује онако богато и приказује слој друштва који се понашао тако како се понашао, а видећете, то је доста слично неком данашњем времену.

ГЛАС: Какав је лик којег играте виконт Себастијан де Валмон?

ЂОРЂЕВИЋ: То је врло комплексан лик из тог разлога што кроз овај комад доживи толико промена у свом карактеру да је био велики изазов да се то изнесе на сцену. Тек ових дана сам почео да добијам осећај целине и комплексности карактера како се слажу те сцене. Радили смо сцену по сцену и видео сам у старту да ће то бити један ролеркостер. То је обрт једног лика, који крене из неког лаганог, потпуно лепршавог тона и заиграности између њега и маркизе де Мертеј, кроз ту неку врсту комедије која се провлачи, где он као манипулатор, плешући кроз свој однос према женама, упада просто у једну замку где и сам није свестан да се полако заљубљује у ту особу коју покушава да освоји. Самим тим изазива низ неких реакција својом акцијом код Мертеј и других жена у комаду. Редитељ је потенцирао да се ти односи јасно виде, између Валмона и ликова који се појаве у једној или две сцене. Рецимо, имамо куртизану која је такође присутна, као једна особа које је заљубљена у њега и која би волела да га има поред себе. И онда се тачно види код код Мертеј проради љубомора и кад она реагује на однос. Он доживи слом, катарзу.

ГЛАС: У суштини, приказан је развојни пут њега као лика.

ЂОРЂЕВИЋ: Сазревање. Деца која се играју, а у овом случају играју се људским емоцијама, баве се интригама просто из досаде. То су људи који имају све, имају новац, имају моћ, имају утицај и они из досаде упадају у замку игре, где се потпуно демистификује њихов однос при крају, где се види ко је какав и то доводи до емотивног краха.

Мени као глумцу било је занимљиво, ја сам већ неколико година ту идеју у глави имао, да желим да одиграм то у каријери и сада ево, као указала се прилика и на позицији сам уметничког директора, где се на неки начин овај комад предлагао раније. Нисам био сигуран треба ли да га одиграм или не и некако су се сложиле коцкице, дошао је ред и на тај наслов те сам помислио сада би било добро.

ГЛАС: У представи су ангажовани и глумци с Академије умјетности. Шта можете да нам кажете о том избору?

ЂОРЂЕВИЋ: Направили смо кастинг за неке улоге, пошто смо ангажовали студенте с академије. То се испоставило као добра одлука, пошто се десило да смо неке ствари променили у самој идеји. Доста смо подмладили читаву поделу. Тетка која по комаду има доста година и треба да умре, њу игра једна глумица која није у тим годинама. Ја на неки начин имам среће да изгледам младолико, па је и сам Валмон ту негде у тридесетим, као и Мертеј, ту смо негде генерација. Остали ликови су доста млађи. Сесил де Моланж и мадам Де Труел смо узели с академије и они су се доста добро показали на том кастингу и мислим да је Пеђа направио одличну поделу јер толико су аутентични ликови да је и професор Радован Кнежевић, који је њима предавао дикцију, а нама помагао око сценског говора, баш на читаћој проби рекао да је изненађен тиме колико је подела аутентична те да стога мисли да ће и представа бити добра.

ГЛАС: С обзиром на то да представа говори о преварама, лажима, сплеткама, шта бисте рекли, због чега истина у свему томе увијек некако буде бачена у ћошак и углавном буде изабрана она друга страна? Зашто је истина тежа?

ЂОРЂЕВИЋ: Има једна реченица у комаду која каже шта они у ствари раде и покушавају, Валмон и Мертеј упадају у замку игре где они том манипулацијом према другим особама покушавају да изазову неку емоцију, да се неко заљуби, да неког освоје, да неког преваре. Суштина је, то Валмон каже у једној сцени, на шта се своди заплет тог његовог лика “зашто прогонимо само оне који беже од нас”.  Он на самом почетку комада каже да има један најамбициознији план који је имао до тада, а то је да освоји жену која је удата. Он себи поставља циљ и онда се на том путу помери с курса. Суштина карактера и зашто и себе пита “зашто прогонимо само оне који беже од нас”, јер и Мертеј на крају бежи од њега и не жели да му се препусти јер зна какав је. Тако да та истина између њих исплива негде на крају комада, када се тотално оголе ти њихови односи и покаже суштина њихових карактера.

Планови

ГЛАС: Што се остатка године тиче и нових представа, какве планове имате?

ЂОРЂЕВИЋ: До краја сезоне требало би да још једну представу реализујемо, да имамо премијеру до 25. децембра. То је комад у режији Николе Пејаковића, који је и аутор текста, а којем је радни назив “Болест”. У тој представи ће играти Николина Фригановић, Љубиша Савановић, Миљка Брђанин и Данило Керкез. То је једна мања подела, а тај текст говори о овој једној ситуацији која нас је задесила у претходне две године. Прича је везана за ту неку проблематику и мислим да онако, у Кољином стилу ће то бити веома занимљиво. Следеће године имамо у плану још две представе да радимо. Трудимо се да, колико год је могуће, потиснемо све ово што нас тренутно гуши, а то је ова пошаст која је из дана у дан гора. Стално се трудимо да радимо, и публика је заиста најмање угрожена у позоришту, јер се не прича, носе се маске, ту је физичка дистанца и имамо одређен број људи који могу да седну у салу.  Трудимо се да угодимо људима, да се осећају пријатно и безбедно.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана