Vladimir Đorđević, glumac, za “Glas Srpske” o novoj predstavi u Narodnom pozorištu RS: “Opasne veze” pripadaju i ovom vremenu

Milanka Mitrić
Vladimir Đorđević, glumac, za “Glas Srpske” o novoj predstavi u Narodnom pozorištu RS: “Opasne veze” pripadaju i ovom vremenu

Na četvrtoj godini glume prvi put sam igrao kod Predraga Štrpca u predstavi, i to mi je ostalo u sećanju kao jedna dobra saradnja i tada sam stekao utisak da on voli da radi sa glumcima, što kod reditelja često ne bude slučaj, da se reditelj toliko bavi glumcem.

U razgovoru s njim, dogovarali smo se oko teksta, imali smo razne predloge i veće komade, međutim, kako je izbila pandemija, morali smo da se odlučimo za neki komad sa manje glumaca.

Rekao je ovo za “Glas Srpske” glumac i umjetnički direktor Narodnog pozorišta Republike Srpske, govoreći o početnim idejama i radu sa režiserom Predragom Štrpcem na predstavi “Opasne veze”. Autor teksta po kojem je rađen komad je Kristofer Hempton, a tekst je nastao po djelu Pjera Šoderloa de Lakloa (objavljenog 1782. godine). U predstavi igraju glumci Narodnog pozorišta RS te nekoliko studenata s Akademije umjetnosti Univerziteta u Banjaluci.

- Za saradnju s njim odučio sam se jer sam osetio taj njegov rad s glumcima, i tačno se to ispostavilo kao istinito. Zaista smo puno radili. Studenti kojih ima osam u predstavi su isto jako zadovoljni radom s rediteljem i njima puno znači, jer su dosta naučili kroz ovaj proces. Ja kao glumac dosta sam naučio u ovom procesu i puno mi je značilo da i ja napredujem. Vrlo plodna i efikasna saradnja – dodaje Đorđević.

GLAS: Zašto ste izabrali komad “Opasne veze”?

ĐORĐEVIĆ: Odlučili smo se za ovaj komad jer je dosta intrigantan, nema potrebe da se osavremenjuje. Mislim da je čar baš u tome što je komad napisan kada je napisan i što govori o muško-ženskim odnosima kakvi su i danas. To je prosto jedna savremena priča, ali igramo u epohi, sa svim obeležjima epohe, kostimima i perikama. To je veliki posao, uložili smo dva meseca rada. Iskreno, ja ne bih mogao da prihvatim činjenicu da izađe neka loša predstava i baš smo se potrudili da to sve uradimo kako treba.

GLAS: A to bi moglo da bude zanimljivo publici, iako je priča od koje je nastala predstava nastala u vremenu drugačijem od ovog.

ĐORĐEVIĆ: Pisma u romanu su isto zanimljiva. I taj roman ima da se kupi u knjižarama, isto je onako lep i fin za čitanje kao neko laganije štivo. Dramatizacija Kristofera Hemptona je baš prilagođena za igranje komada na pozorišnoj sceni. To smo iskoristili da uradimo predstavu na takav način. Ništa nismo menjali, ni dodavali. Uzeli smo dramatizaciju koju je prevela Ivana Stjepanović i prosto smo radili onako kako u suštini treba da se radi u pozorištu. Mislim da će publici biti interesantno, jer zaista deluje onako bogato i prikazuje sloj društva koji se ponašao tako kako se ponašao, a videćete, to je dosta slično nekom današnjem vremenu.

GLAS: Kakav je lik kojeg igrate vikont Sebastijan de Valmon?

ĐORĐEVIĆ: To je vrlo kompleksan lik iz tog razloga što kroz ovaj komad doživi toliko promena u svom karakteru da je bio veliki izazov da se to iznese na scenu. Tek ovih dana sam počeo da dobijam osećaj celine i kompleksnosti karaktera kako se slažu te scene. Radili smo scenu po scenu i video sam u startu da će to biti jedan rolerkoster. To je obrt jednog lika, koji krene iz nekog laganog, potpuno lepršavog tona i zaigranosti između njega i markize de Mertej, kroz tu neku vrstu komedije koja se provlači, gde on kao manipulator, plešući kroz svoj odnos prema ženama, upada prosto u jednu zamku gde i sam nije svestan da se polako zaljubljuje u tu osobu koju pokušava da osvoji. Samim tim izaziva niz nekih reakcija svojom akcijom kod Mertej i drugih žena u komadu. Reditelj je potencirao da se ti odnosi jasno vide, između Valmona i likova koji se pojave u jednoj ili dve scene. Recimo, imamo kurtizanu koja je takođe prisutna, kao jedna osoba koje je zaljubljena u njega i koja bi volela da ga ima pored sebe. I onda se tačno vidi kod kod Mertej proradi ljubomora i kad ona reaguje na odnos. On doživi slom, katarzu.

GLAS: U suštini, prikazan je razvojni put njega kao lika.

ĐORĐEVIĆ: Sazrevanje. Deca koja se igraju, a u ovom slučaju igraju se ljudskim emocijama, bave se intrigama prosto iz dosade. To su ljudi koji imaju sve, imaju novac, imaju moć, imaju uticaj i oni iz dosade upadaju u zamku igre, gde se potpuno demistifikuje njihov odnos pri kraju, gde se vidi ko je kakav i to dovodi do emotivnog kraha.

Meni kao glumcu bilo je zanimljivo, ja sam već nekoliko godina tu ideju u glavi imao, da želim da odigram to u karijeri i sada evo, kao ukazala se prilika i na poziciji sam umetničkog direktora, gde se na neki način ovaj komad predlagao ranije. Nisam bio siguran treba li da ga odigram ili ne i nekako su se složile kockice, došao je red i na taj naslov te sam pomislio sada bi bilo dobro.

GLAS: U predstavi su angažovani i glumci s Akademije umjetnosti. Šta možete da nam kažete o tom izboru?

ĐORĐEVIĆ: Napravili smo kasting za neke uloge, pošto smo angažovali studente s akademije. To se ispostavilo kao dobra odluka, pošto se desilo da smo neke stvari promenili u samoj ideji. Dosta smo podmladili čitavu podelu. Tetka koja po komadu ima dosta godina i treba da umre, nju igra jedna glumica koja nije u tim godinama. Ja na neki način imam sreće da izgledam mladoliko, pa je i sam Valmon tu negde u tridesetim, kao i Mertej, tu smo negde generacija. Ostali likovi su dosta mlađi. Sesil de Molanž i madam De Truel smo uzeli s akademije i oni su se dosta dobro pokazali na tom kastingu i mislim da je Peđa napravio odličnu podelu jer toliko su autentični likovi da je i profesor Radovan Knežević, koji je njima predavao dikciju, a nama pomagao oko scenskog govora, baš na čitaćoj probi rekao da je iznenađen time koliko je podela autentična te da stoga misli da će i predstava biti dobra.

GLAS: S obzirom na to da predstava govori o prevarama, lažima, spletkama, šta biste rekli, zbog čega istina u svemu tome uvijek nekako bude bačena u ćošak i uglavnom bude izabrana ona druga strana? Zašto je istina teža?

ĐORĐEVIĆ: Ima jedna rečenica u komadu koja kaže šta oni u stvari rade i pokušavaju, Valmon i Mertej upadaju u zamku igre gde oni tom manipulacijom prema drugim osobama pokušavaju da izazovu neku emociju, da se neko zaljubi, da nekog osvoje, da nekog prevare. Suština je, to Valmon kaže u jednoj sceni, na šta se svodi zaplet tog njegovog lika “zašto progonimo samo one koji beže od nas”.  On na samom početku komada kaže da ima jedan najambiciozniji plan koji je imao do tada, a to je da osvoji ženu koja je udata. On sebi postavlja cilj i onda se na tom putu pomeri s kursa. Suština karaktera i zašto i sebe pita “zašto progonimo samo one koji beže od nas”, jer i Mertej na kraju beži od njega i ne želi da mu se prepusti jer zna kakav je. Tako da ta istina između njih ispliva negde na kraju komada, kada se totalno ogole ti njihovi odnosi i pokaže suština njihovih karaktera.

Planovi

GLAS: Što se ostatka godine tiče i novih predstava, kakve planove imate?

ĐORĐEVIĆ: Do kraja sezone trebalo bi da još jednu predstavu realizujemo, da imamo premijeru do 25. decembra. To je komad u režiji Nikole Pejakovića, koji je i autor teksta, a kojem je radni naziv “Bolest”. U toj predstavi će igrati Nikolina Friganović, Ljubiša Savanović, Miljka Brđanin i Danilo Kerkez. To je jedna manja podela, a taj tekst govori o ovoj jednoj situaciji koja nas je zadesila u prethodne dve godine. Priča je vezana za tu neku problematiku i mislim da onako, u Koljinom stilu će to biti veoma zanimljivo. Sledeće godine imamo u planu još dve predstave da radimo. Trudimo se da, koliko god je moguće, potisnemo sve ovo što nas trenutno guši, a to je ova pošast koja je iz dana u dan gora. Stalno se trudimo da radimo, i publika je zaista najmanje ugrožena u pozorištu, jer se ne priča, nose se maske, tu je fizička distanca i imamo određen broj ljudi koji mogu da sednu u salu.  Trudimo se da ugodimo ljudima, da se osećaju prijatno i bezbedno.

© AD "Glas Srpske" Banja Luka, 2018., ISSN 2303-7385, Sva prava pridržana