Владимир Балашћак: Умјетност има моћ да исправља неправде

Што се тиче градње лика и рада на улози, то је као и у сваком другом послу, треба приступати ревносно, честито и поштено. У противном од тог посла нема ништа. У улогу треба уносити сву снагу, занат и знање без задршке, маштати, проучавати, учити, анализирати, калемити и увек надограђивати. Рад на представи "Кнегиња камена" Јелене Шарковић у режији Јелене Јанковић је за мене лично био веома драг, врло интересантан и истраживачки.

Рекао је ово за "Глас Српске" глумац Владимир Балашћак поводом улоге дужда од Млетака из представе "Кнегиња камена", у режији Јелене Јанковић, која је недавно премијерно изведена у позоришту "Добрица Милутиновић" из Сремске Митровице. Шармантни глумац истиче да се максимално труди да одбрани и да стане иза свог лика те акцентује да је представа сама по себи интригантна.

- Максимално се трудим да одбраним и станем иза свог лика дужда од Млетака Боромеа. Елем, представа је сама по себи интригантна, јер говори о жени владарки у средњем веку, кћерки цара Лазара Јелени Балшић, господарици Зете. Јелена Балшић је врло битан лик српске историје, неправедно запостављена, али ту је позориште да исправи неправду и оживи пред публиком живот и судбину једне наше владарке.

ГЛАС: Један од значајнијих момената у Вашој каријери био је монодрама "Краљев пут" редитељке Лилијане Ивановић. Наиме, премијерно је изведена на Краљевском двору, ако се не варамо, а сам комад је настао на основу књиге "Мој живот - аутобиографија његовог величанства Краља Петра II Карађорђевића"?

БАЛАШЋАК: Играње у представи "Краљев пут" за мене је велика част. Први пут у историји српског позоришта, након пада комунизма, лик нашег последњег монарха Петра II Карађорђевића оживљава у позоришту. Велика је ствар кроз уметност исправљати животно-историјске неправде.

У представи је обрађена једна трагична судбина краља који је као дете бачен у раље светске политике, те у свом сопственом народу представљен као издајник. Дете-издајник. Апсурд. Дете и младо биће попут њега ни не зна шта је издаја. На срећу, постоји позориште да потпомогне како би се та неправда колико-толико исправила. Политика је немилосрдна, неправедна, непоштена, поставља границе где им место није. Позориште, насупрот, вида ране, руши границе и опомиње, као камен у ципели жуља... Можда не може да промени свет у потпуности, али свакако може да га побољша. Нека је то и у малој мери, али га ипак побољшава. Ова представа је врло дуговечна, захваљујући публици на првом месту, јер и публика као и ја трага за истином, а до ње можемо једино ако чујемо сва звона и сагледамо све стране. Публика ову представу чини дуговечном и не само ову, него сваку. То се мора поштовати, јер та симбиоза је мој хлеб. Не постоји глумац ни позориште без публике. 

ГЛАС: Морамо да се осврнемо на хит представу "Аудиција 4" која је слиједећи традицију направила велику пометњу на сценама широм региона. Каква искуства носите из овог познатог пројекта који је режирао Жељко Нинчић?
БАЛАШЋАК: Представа "Аудиција" Жељка Нинчића је својеврстан феномен како по броју извођења тако и по броју публике на простору старе Југославије. Одговорно тврдим да нема гледаније представе од "Аудиције". Велико уживање за мене су били моји ликови које сам креирао и играо, а то су Ђемсудин Шимширпашић и Асфалтина Курајбеговић.

То је прва представа која је пробила послератне границе и видала ране напаћеним балканским народима. Играла се од Вардара па до Триглава.

На први утисак урнебесна комедија, али кад сагледате дубље суштину, једна озбиљна антиратна представа. Обожавао сам је из простог разлога јер рушим границе играјући у њој, свугде сам добродошао, изазивамо смех, цела екипа у којој си ти био најмлађи члан са Жељком Нинчићем на челу, чувеним Мостарцем Ћутуком који чами чекајући. Смех је врло лековит и обожавам кад имам ту могућност да насмејем људе, да направим својеврстан смехотресни каламбур. Тешко је играти комедију, поготово у данашње време, јер лако је народ измучен животом и свакодневним бригама расплакати, ал' хајте га ви насмејте, е то је уметност. На целом простору бивше Југославије примани смо сјајно, срдачно и отвореног срца, људи то осете, а ми смо свугде долазили да их насмејемо, да их лечимо позориштем... И успевало нам је.

ГЛАС: Представа "Злочин и казна". Улога Раскољникова. Прегршт награда! Шта је потребно глумцу да би се могао достојанствено ухватити у коштац са оваквом улогом и, генерално, са великим Достојевским?

БАЛАШЋАК: Шта је потребно? Само један састојак. Љубав. Достојевски је то и написао: "Љубав ће спасити свет". Не плашим се рада, нити да се ухватим у коштац, а на другој страни сам страствени и пасионирани русофил. Под тим подразумевам и клањам се дубоко руском позоришту, књижевности, драмским делима, поезији, фолклору, балету, уметницима.... О том питању ћу остати непоправљив док год сам жив, јер ту дубину и словенску топлину коју Руси носе изузетно осетим, ценим и поштујем, стојим иза тога, јер сам пролазио руским уметничким путевима и добро упознао величину, слојевитост душе и слабости тог нама веома блиског словенског народа. Руски позоришни комади су део мог бића, просто су ме увек магнетисали, што је резултирало да у једном моменту лик Раскољњикова из романа "Злочин и казна" играм у три различита позоришта у три различите режије са истим жаром и великом љубављу.

ГЛАС: Није тајна да сте пасионирани љубитељ поезије. Прво на шта помислимо јесте хваљена монодрама "Подушје" Сергеја Јесењина. У којој мјери сте се поистовјећивали са великим пјесником и који стихови откривају праву личност Владимира Балашћака?

БАЛАШЋАК: Код нас Срба  Јесењин је један од највољенијих руских песника. Његова судбина, трагичност и живот су врло инспиративни и захвални за позориште. Захваљујући сјајном, фасцинирајућем редитељу препуном инспиративних идеја Драгану Јовичићу Јовићу  изродила се авангардна представа имена "Подушје". Број столица за публику одговарао је броју Јесењинових година. Попут два Талијина свештеника, у свом раду ми смо такорећи служили литургију за упокојене и молили за њега, поштовали га и волели га... тог безвременског и грандиозног Јесењина. На моменте је публика била Јесењин, а на моменте ја. Врло интересантна представа о индивидуи и реалности, али и сукобу јединке са друштвом којем припада. Пошто ја волим псе, те домовину (на такав начин да од моје љубави према њој никад ником неће бити непријатно), те се све више враћам успоменама и  мирисима детињства, Јесењинови стихови из песме "Исповест хулигана" ме најтачније осликавају и раскринкавају.

ГЛАС: Скоро да нема човјека који је био равнодушан кад чује како  пјевате руске романсе и популарне севдах пјесме... Шта представља та прва умјетност за Вас као човјека и умјетника, колико помаже кроз живот и, иначе, коју музику највише волите да слушате?

БАЛАШЋАК: Музика је за мене лек и срећа, утиче на моје ментално здравље, поправља ми расположење. Пошто сам ја по географској одредници Сремац, нераскидиви део мене је тамбурашка музика. До те мере је волим да мислим да ме је мати, чим ме родила, поставила пред тамбураше, ал' ми то до данас крије и неће да призна (смијех).

Кад ми тамбураши отпевају бећарац, онај асталски, сремачки: "За музику неће бити глади, до год Влада као глумац ради", оде све... Рука ми се тргне и шлајбок у секунди остане празан. Не жалим. Због тамбураша немам фасаду на кући. Не може се у животу и јаре и паре. Обожавам, по сремачки речено, да се "керим", сви се веселе, једино се Сремци кере. Шалу на страну, волим музику која није агресивна, која носи лепоту и у којој се ужива. Већина певача чији сам поклоник је завршила свој овоземаљски живот, а плаши ме чињеница да немају наследнике, мада се јављају неке искрице, биће... Арсен, Габи, Монтено, Сафет Исовић, Беба Селимовић, Нада Мамула, Бисера и Сенка Велетанлић, Тереза Кесовија, Цуне Гојковић, Василија Радојчић, Нада Кнежевић, Бети Ђорђевић... Дугачак је мој списак. Господа која је певала на поезију од текстова и уживо с музиком. Тога такорећи више нема. Тамбураши, севдах, карасевдах, стара народна,  руске романсе, староградска музика, шансоне, џез, далматинске клапе, пробрана класична дела..., то би било то што се тиче мог музичког фундуса, богат је оним у чему уживам и што ми прија уху. Фале ми кафане, праве боемске, све их је мање. Али добро, такво је време дошло, време стерилности.

ГЛАС: Дуго сте на сцени, прошли сте успоне и падове, али када је глумцу Владимиру Балашћаку било најтеже током позоришне каријере?

БАЛАШЋАК: У сваком послу постоје лепе и лоше стране, па тако и у глумачком. Ружно брзо заборављам, задржавам лепо. Битно је успоставити баланс са самим собом. Буде напорних момената, али без обзира на њих треба прескакати препоне, борити се и не одустајати од својих циљева. Без обзира на то какве су ме околности сналазиле, а сналазиле су ме, на памет ми није пало да одустанем од свог позива, нити се родио тај који би ми глуму и позориште огадио и смучио. Одустајање од позоришта за мене би било попут издаје, као да сам одустао од самог себе. То никад и никако.

Самозатајност

ГЛАС: Како изгледа живот Владимира Балашћака мимо дасака које живот значе?

БАЛАШЋАК: Мој живот мимо дасака је нормалан, чак врло повучен, неки би рекли самозатајан. Како круним пету деценију живота, све више времена посвећујем псима, деци и хортикултури као последњи кинески цар. Волим цвеће и оно воли мене. Не дам лако преко мог кинеског зида, јер сам направио себи мали круг великих људи као у песми Масима Савића. Требало ми је пола века да то савладам, ал' савладах. Пажљиво бирам, што би у Срему рекли, "с ким ћу шором проћи", јер живот је јако кратак да би га трошили на небитне ствари и губили време на нељуде. Сурово разграничавам... читам пуно, знање се стиче читањем... пишем беседе и текстове о Русинима, тим европским номадима којима и сам једним делом припадам.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.