Vladimir Balašćak: Umjetnost ima moć da ispravlja nepravde

Što se tiče gradnje lika i rada na ulozi, to je kao i u svakom drugom poslu, treba pristupati revnosno, čestito i pošteno. U protivnom od tog posla nema ništa. U ulogu treba unositi svu snagu, zanat i znanje bez zadrške, maštati, proučavati, učiti, analizirati, kalemiti i uvek nadograđivati. Rad na predstavi "Kneginja kamena" Jelene Šarković u režiji Jelene Janković je za mene lično bio veoma drag, vrlo interesantan i istraživački.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" glumac Vladimir Balašćak povodom uloge dužda od Mletaka iz predstave "Kneginja kamena", u režiji Jelene Janković, koja je nedavno premijerno izvedena u pozorištu "Dobrica Milutinović" iz Sremske Mitrovice. Šarmantni glumac ističe da se maksimalno trudi da odbrani i da stane iza svog lika te akcentuje da je predstava sama po sebi intrigantna.

- Maksimalno se trudim da odbranim i stanem iza svog lika dužda od Mletaka Boromea. Elem, predstava je sama po sebi intrigantna, jer govori o ženi vladarki u srednjem veku, kćerki cara Lazara Jeleni Balšić, gospodarici Zete. Jelena Balšić je vrlo bitan lik srpske istorije, nepravedno zapostavljena, ali tu je pozorište da ispravi nepravdu i oživi pred publikom život i sudbinu jedne naše vladarke.

GLAS: Jedan od značajnijih momenata u Vašoj karijeri bio je monodrama "Kraljev put" rediteljke Lilijane Ivanović. Naime, premijerno je izvedena na Kraljevskom dvoru, ako se ne varamo, a sam komad je nastao na osnovu knjige "Moj život - autobiografija njegovog veličanstva Kralja Petra II Karađorđevića"?

BALAŠĆAK: Igranje u predstavi "Kraljev put" za mene je velika čast. Prvi put u istoriji srpskog pozorišta, nakon pada komunizma, lik našeg poslednjeg monarha Petra II Karađorđevića oživljava u pozorištu. Velika je stvar kroz umetnost ispravljati životno-istorijske nepravde.

U predstavi je obrađena jedna tragična sudbina kralja koji je kao dete bačen u ralje svetske politike, te u svom sopstvenom narodu predstavljen kao izdajnik. Dete-izdajnik. Apsurd. Dete i mlado biće poput njega ni ne zna šta je izdaja. Na sreću, postoji pozorište da potpomogne kako bi se ta nepravda koliko-toliko ispravila. Politika je nemilosrdna, nepravedna, nepoštena, postavlja granice gde im mesto nije. Pozorište, nasuprot, vida rane, ruši granice i opominje, kao kamen u cipeli žulja... Možda ne može da promeni svet u potpunosti, ali svakako može da ga poboljša. Neka je to i u maloj meri, ali ga ipak poboljšava. Ova predstava je vrlo dugovečna, zahvaljujući publici na prvom mestu, jer i publika kao i ja traga za istinom, a do nje možemo jedino ako čujemo sva zvona i sagledamo sve strane. Publika ovu predstavu čini dugovečnom i ne samo ovu, nego svaku. To se mora poštovati, jer ta simbioza je moj hleb. Ne postoji glumac ni pozorište bez publike. 

GLAS: Moramo da se osvrnemo na hit predstavu "Audicija 4" koja je slijedeći tradiciju napravila veliku pometnju na scenama širom regiona. Kakva iskustva nosite iz ovog poznatog projekta koji je režirao Željko Ninčić?
BALAŠĆAK: Predstava "Audicija" Željka Ninčića je svojevrstan fenomen kako po broju izvođenja tako i po broju publike na prostoru stare Jugoslavije. Odgovorno tvrdim da nema gledanije predstave od "Audicije". Veliko uživanje za mene su bili moji likovi koje sam kreirao i igrao, a to su Đemsudin Šimširpašić i Asfaltina Kurajbegović.

To je prva predstava koja je probila posleratne granice i vidala rane napaćenim balkanskim narodima. Igrala se od Vardara pa do Triglava.

Na prvi utisak urnebesna komedija, ali kad sagledate dublje suštinu, jedna ozbiljna antiratna predstava. Obožavao sam je iz prostog razloga jer rušim granice igrajući u njoj, svugde sam dobrodošao, izazivamo smeh, cela ekipa u kojoj si ti bio najmlađi član sa Željkom Ninčićem na čelu, čuvenim Mostarcem Ćutukom koji čami čekajući. Smeh je vrlo lekovit i obožavam kad imam tu mogućnost da nasmejem ljude, da napravim svojevrstan smehotresni kalambur. Teško je igrati komediju, pogotovo u današnje vreme, jer lako je narod izmučen životom i svakodnevnim brigama rasplakati, al' hajte ga vi nasmejte, e to je umetnost. Na celom prostoru bivše Jugoslavije primani smo sjajno, srdačno i otvorenog srca, ljudi to osete, a mi smo svugde dolazili da ih nasmejemo, da ih lečimo pozorištem... I uspevalo nam je.

GLAS: Predstava "Zločin i kazna". Uloga Raskoljnikova. Pregršt nagrada! Šta je potrebno glumcu da bi se mogao dostojanstveno uhvatiti u koštac sa ovakvom ulogom i, generalno, sa velikim Dostojevskim?

BALAŠĆAK: Šta je potrebno? Samo jedan sastojak. Ljubav. Dostojevski je to i napisao: "Ljubav će spasiti svet". Ne plašim se rada, niti da se uhvatim u koštac, a na drugoj strani sam strastveni i pasionirani rusofil. Pod tim podrazumevam i klanjam se duboko ruskom pozorištu, književnosti, dramskim delima, poeziji, folkloru, baletu, umetnicima.... O tom pitanju ću ostati nepopravljiv dok god sam živ, jer tu dubinu i slovensku toplinu koju Rusi nose izuzetno osetim, cenim i poštujem, stojim iza toga, jer sam prolazio ruskim umetničkim putevima i dobro upoznao veličinu, slojevitost duše i slabosti tog nama veoma bliskog slovenskog naroda. Ruski pozorišni komadi su deo mog bića, prosto su me uvek magnetisali, što je rezultiralo da u jednom momentu lik Raskoljnjikova iz romana "Zločin i kazna" igram u tri različita pozorišta u tri različite režije sa istim žarom i velikom ljubavlju.

GLAS: Nije tajna da ste pasionirani ljubitelj poezije. Prvo na šta pomislimo jeste hvaljena monodrama "Podušje" Sergeja Jesenjina. U kojoj mjeri ste se poistovjećivali sa velikim pjesnikom i koji stihovi otkrivaju pravu ličnost Vladimira Balašćaka?

BALAŠĆAK: Kod nas Srba  Jesenjin je jedan od najvoljenijih ruskih pesnika. Njegova sudbina, tragičnost i život su vrlo inspirativni i zahvalni za pozorište. Zahvaljujući sjajnom, fascinirajućem reditelju prepunom inspirativnih ideja Draganu Jovičiću Joviću  izrodila se avangardna predstava imena "Podušje". Broj stolica za publiku odgovarao je broju Jesenjinovih godina. Poput dva Talijina sveštenika, u svom radu mi smo takoreći služili liturgiju za upokojene i molili za njega, poštovali ga i voleli ga... tog bezvremenskog i grandioznog Jesenjina. Na momente je publika bila Jesenjin, a na momente ja. Vrlo interesantna predstava o individui i realnosti, ali i sukobu jedinke sa društvom kojem pripada. Pošto ja volim pse, te domovinu (na takav način da od moje ljubavi prema njoj nikad nikom neće biti neprijatno), te se sve više vraćam uspomenama i  mirisima detinjstva, Jesenjinovi stihovi iz pesme "Ispovest huligana" me najtačnije oslikavaju i raskrinkavaju.

GLAS: Skoro da nema čovjeka koji je bio ravnodušan kad čuje kako  pjevate ruske romanse i popularne sevdah pjesme... Šta predstavlja ta prva umjetnost za Vas kao čovjeka i umjetnika, koliko pomaže kroz život i, inače, koju muziku najviše volite da slušate?

BALAŠĆAK: Muzika je za mene lek i sreća, utiče na moje mentalno zdravlje, popravlja mi raspoloženje. Pošto sam ja po geografskoj odrednici Sremac, neraskidivi deo mene je tamburaška muzika. Do te mere je volim da mislim da me je mati, čim me rodila, postavila pred tamburaše, al' mi to do danas krije i neće da prizna (smijeh).

Kad mi tamburaši otpevaju bećarac, onaj astalski, sremački: "Za muziku neće biti gladi, do god Vlada kao glumac radi", ode sve... Ruka mi se trgne i šlajbok u sekundi ostane prazan. Ne žalim. Zbog tamburaša nemam fasadu na kući. Ne može se u životu i jare i pare. Obožavam, po sremački rečeno, da se "kerim", svi se vesele, jedino se Sremci kere. Šalu na stranu, volim muziku koja nije agresivna, koja nosi lepotu i u kojoj se uživa. Većina pevača čiji sam poklonik je završila svoj ovozemaljski život, a plaši me činjenica da nemaju naslednike, mada se javljaju neke iskrice, biće... Arsen, Gabi, Monteno, Safet Isović, Beba Selimović, Nada Mamula, Bisera i Senka Veletanlić, Tereza Kesovija, Cune Gojković, Vasilija Radojčić, Nada Knežević, Beti Đorđević... Dugačak je moj spisak. Gospoda koja je pevala na poeziju od tekstova i uživo s muzikom. Toga takoreći više nema. Tamburaši, sevdah, karasevdah, stara narodna,  ruske romanse, starogradska muzika, šansone, džez, dalmatinske klape, probrana klasična dela..., to bi bilo to što se tiče mog muzičkog fundusa, bogat je onim u čemu uživam i što mi prija uhu. Fale mi kafane, prave boemske, sve ih je manje. Ali dobro, takvo je vreme došlo, vreme sterilnosti.

GLAS: Dugo ste na sceni, prošli ste uspone i padove, ali kada je glumcu Vladimiru Balašćaku bilo najteže tokom pozorišne karijere?

BALAŠĆAK: U svakom poslu postoje lepe i loše strane, pa tako i u glumačkom. Ružno brzo zaboravljam, zadržavam lepo. Bitno je uspostaviti balans sa samim sobom. Bude napornih momenata, ali bez obzira na njih treba preskakati prepone, boriti se i ne odustajati od svojih ciljeva. Bez obzira na to kakve su me okolnosti snalazile, a snalazile su me, na pamet mi nije palo da odustanem od svog poziva, niti se rodio taj koji bi mi glumu i pozorište ogadio i smučio. Odustajanje od pozorišta za mene bi bilo poput izdaje, kao da sam odustao od samog sebe. To nikad i nikako.

Samozatajnost

GLAS: Kako izgleda život Vladimira Balašćaka mimo dasaka koje život znače?

BALAŠĆAK: Moj život mimo dasaka je normalan, čak vrlo povučen, neki bi rekli samozatajan. Kako krunim petu deceniju života, sve više vremena posvećujem psima, deci i hortikulturi kao poslednji kineski car. Volim cveće i ono voli mene. Ne dam lako preko mog kineskog zida, jer sam napravio sebi mali krug velikih ljudi kao u pesmi Masima Savića. Trebalo mi je pola veka da to savladam, al' savladah. Pažljivo biram, što bi u Sremu rekli, "s kim ću šorom proći", jer život je jako kratak da bi ga trošili na nebitne stvari i gubili vreme na neljude. Surovo razgraničavam... čitam puno, znanje se stiče čitanjem... pišem besede i tekstove o Rusinima, tim evropskim nomadima kojima i sam jednim delom pripadam.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.