Витомир Мартић: Писање у боксерским рукавицама

Не могу писати за себе. Писање је мој начин комуникације са свијетом у којем живим и са самим собом. Нисам сам себи довољан. Нити сам Бог, нити звијер, како каже Aристотел. Радим оно што осјећам путем интуиције, осјећања, размишљања.

Ово је у интервјуу за "Глас Српске" рекао писац Витомир Мартић, чија је књига "Иза зидина" недавно изашла у издању "Бесједе" и "Aрс Либрија". Некадашњи боксер, рођен у Сарајеву, а који данас живи у Шведској, постао је познат широј читалачкој публици када је објавио роман "Пут за Санта Клару", који је ушао у ужи избор за НИН-ову награду.

* ГЛAС: Да ли бокс и писање имају додирних тачака?

МAРТИЋ: Двије најсветије ствари на свијету су бокс и писање. Бокс је култ, није спорт; тотално разголићавање душе. Када боксер иде према рингу, прате га аплаузи из публике. Приближавајући се борилишту, публика и пријатељи нестају. Када улази у ринг, потпуно је сам. Једини човјек који га у том моменту на свијету разумије је његов противник. Ради се о респекту. Постоје два човјека са два респекта. Један другом треба да одузму тај респект, тако да га поразе, пониште, униште. Послије меча једини човјек који разумије побједника је онај који је изгубио. Зато се они љубе. Ријетко ко то може да разумије. Због тога бокс и јесте вјечита тема умјетности кроз књижевност, филм. Имамо Хемингвеја, Лондона. У данашње вријеме имали смо фантастичне пјеснике боксере. Читао сам пјесме Мате Парлова, Миодрага Перуновића, Маријана Бенеша. Највећи пјесници са ових простора треба да им скину капу. Они су досегли у спорту којим су се бавили сам врх. И мање прослављени боксери носе са собом фантастичне приче. Боксери су увијек на животној ивици и заиста имају шта да кажу, били они свјетски прваци или мање успјешни.

* ГЛAС: И јунаци из Ваших књига су са ивице. Зашто?

МAРТИЋ: Људи са маргина су аутентични. И сам долазим из таквог свијета, јер сам радничко дијете и одрастао сам буквално у гету у једном дијелу Сарајева, а у Шведској сам живио на мјестима гдје смо сви који смо дошли са стране били сабијени на сличним просторима. Разумијем тај свијет коме припадам. Разумијем и онај други свијет, само тај свијет не разумије овај у којем живим, због чега постоји тај вјечити сукоб. Људи са маргине су носиоци промјена, јер та снага долази од њих. Људи који имају изграђен статус у друштву, који су дио владајућег система, боре се да не дође до промјена, јер њима промјене не одговарају. Зато они заглупљују масе кроз школство. На западу постоји развијена технологија и њима не требају паметни људи. Они ће научити људе да притишћу дугме. Путем технологије они ће да одржавају тај систем. Најмање што им треба је промјена, а да би се друштво мијењало, потребни су јаки људи, индивидуе. Људи који носе позитивни дух промјене биће сатрти. 

* ГЛAС: Због тема и мотива којима се бавите, пореде Вас са Драгославом Михаиловићем. Како Ви видите сличности између његових и Ваших дјела?

МAРТИЋ: Има сличности. Михаиловићев роман "Кад су цветале тикве" је обиљежио моје сазријевање, пошто има доста сличности са мојим животним путем. У Михаиловићевом роману, бивши боксер бјежи у Шведску. Када сам 1994. године ишао у ту земљу, на путу до аеродрома купио сам ту књигу и са њом сам отишао из свег оног лудила.

Иво Aндрић

Што се тиче естетског дијела, нико у историји књижевности није ни близу Иви Aндрићу, јер он од сијалице направи роман, а то не може нико. Са друге стране, многи писци упропасте занимљиве приче. Са Aндрићевом реченицом, и његовим начином оживљавања тих ријечи, не може се ни Достојевски  поредити. Достојевски има вјероватно јачи филозофски дио, али у естетском дијелу нико није раван Aндрићу - рекао је Витомир Мартић.   

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.