Вељко Милијић: Умјетност мора да буде храбра и животна

Тај пројекат је за мене био прави позив на авантуру и у професионалном и у људском смислу. Подела је изненадила јер нисам веровао да ћу бити један од главних ликова у представи.

Рекао је ово за "Глас" глумац Вељко Милијић поводом главне улоге витеза Валентина у представи "Два витеза из Вероне", у режији руског редитеља Илије Зајцева. Наиме, овај шармантни глумац родом из Васиљева признаје да му је редитељ давао вјетар у леђа кад год би се нашао у слијепој улици и не крије да је током процеса добио глумачко самопоуздање.

- Морам да признам, редитељ ме је охрабривао и давао ветар у леђа и то сваки пут кад бих се нашао у слепој улици, мислећи да одустанем. Заиста, оно што могу да кажем јесте да сам добио самопоуздање, оно глумачко, које је свакако неопходно да бисмо одиграли веродостојно одређени лик, ако ме разумете. Наиме, у представи играм витеза Валентина. У питању је један јако слојевит лик некако прожет одређеним контрадикторностима. Једном речју, било је изазовно градити тог човека који из љубави губи оријентацију и фокус.

ГЛАС: Каква је била сарадња на пољу глумац - редитељ, да ли је било неких препрека током процеса и шта се може научити од једног таквог калибра редитеља као што је Илија Зајцев?

МИЛИЈИЋ: Видите, Илија Зајцев је редитељ врло прецизног сензибилитета. Одмах је на почетку знао шта жели. Ствари су постављене врло јасно и конкретно. Ради темељно, али оставља простор да се пронађеш и импровизујеш, што нама глумцима даје могућност да маштамо и да се играмо. На почетку процеса то су биле одређене етиде у којима смо сви групно уживали, смејали се, плакали и касније о томе детаљно дискутовали. Искрен да будем, страховао сам због језичке баријере, али смо то лако превазишли. Мислим да је најдрагоценије то што смо му сви веровали, а он је веровао у нас. Од њега сам научио прави смисао речи "стрпљење", дубину анализе и важност тишине у сцени.

ГЛАС: Како сте уопште дошли до идеје да се бавите овим магичним занатом исписаним златним словима - глума?

МИЛИЈИЋ: Кад вратим филм, та жеља је постојала још од детињства. Свака моја игра у детињству морала је да има одређени лик, као и костим. Заразио сам се њоме док сам био члан Академског позоришта у Нишу. Ту сам учио о љубави према глуми, шта је позориште, како га неговати и чувати и стварао неке надахнуте представе са дивним људима. А онда ме је пут одвео у Бањалуку због чувене професорице Елене Трепетове Костић. Искрено верујем да ме је пратила срећа и да сам ту баш где треба да будем. Не бих мењао ниједан тренутак.

ГЛАС: Ви сте на завршној години глуме, па какви су Вам планови за умјетничку сезону 2025/2026?

МИЛИЈИЋ: Тренутно пишем текст за монодраму која ме чека на четвртој години. Свестан сам да ме посао не чека и хоћу да направим нешто чиме ћу моћи да се "прехраним" за прво време. Сезона 2025/26. ми је важна, јер је нека врста прелаза - из школског света у професионални, али трудим се да на то не гледам са страхом него са радозналошћу. Међутим, завршетак студија отвара простор за нове професионалне изазове, али и могуће дошколовање. Увелико разговарам са колегама о тој теми па ћемо видети где ће ме пут одвести.

ГЛАС: Гледање које представе је највише утицало на Вас као човјека/умјетника и који су разлози за то?

МИЛИЈИЋ: Представа која је оставила снажан утисак на мене је "Млијеко", коју сам гледао у Студентском позоришту у Бањалуци. Један прави емотивни ролеркостер. Разоружавајућа - једноставна у форми, али изузетно дубока у поруци. Говори о мајци и сину, о ћутању, кривици и трауми, али без иједне реченице која је сувишна. Гледајући је схватио сам колико позориште може да боли и да лечи. После ње дуго нисам могао да причам - и то ми је био знак да сам присуствовао нечему великом. Заправо, присуствовао сам истини.

ГЛАС: Од какве су важности за Вас биле Чеховљеве "Једночинке" о којима често причате и данас, упркос чињеници да сте имали премијеру још прије три године, ако се не варамо?

МИЛИЈИЋ : Ах, тај Чехов. Чехов је за мене школа живота. Он вас учи како да говорите без речи - како се у тишини открива суштина лика, како се живи "између редова". Данас кад радим било шта, увек ми у глави звони Чехов. За мене је тај процес био тежак, али најдрагоценији. Борио сам се са говором, учио шта је радња, колико је у партнеру спас, како све те реченице морам да проживим и како да осетим свако "лупање срца". Драго ми је да и даље играмо јер играњима увек откријем нешто ново што ме подстиче да и даље играм. А са друге стране видим да и публика воли наше једночинке и због тога сам неизмерно срећан.

ГЛАС: Да ли себе видите у будућности као глумца строго приврженог театру или бисте подједнако обављали глумачке работе и на даскама што живот значе и пред филмским камерама? Иначе, какво је Ваше мишљења о филмској умјетности, да ли Вам се допада какве филмове и серије снимају у данашње вријеме или бисте ипак нешто мијењали?

МИЛИЈИЋ: Волим и филм и позориште - то су два различита света, али обоје нуде невероватне могућности. Позориште је за мене жива ствар, где се све дешава овде и сада. Публика ти даје одређени импулс, а нама то глумцима изузетно значи. А филм носи неку врсту интимне магије - могућност да зарониш у лик најдубље. Што се тиче тренутне продукције, има дивних пројеката, али бих волео да се више ризикује, да се више говори о стварима које стварно пеку. Уметност није само лепа, она мора да буде храбра и животна.

ГЛАС: За крај. Која је то реплика коју сте као глумац изговарали безброј пута и коју ћете памтити цијели живот?

МИЛИЈИЋ: Реплике које сам изговорио милион пута неуспешно и пар пута веродостојно и које ћу увек памтити, то су дефинитвно: "Сад опет видим што сам често видео. Необуздана срдња опасно је зло"... А она која ми највише узбурка емоције је свакако из комада "Два витеза": "А зашто не и смрт радије, него мучење целог живота?" (смијех).

Музика

ГЛАС: Знамо да су глумци људи који имају истанчан укус за музику и да их она умногоме окрепљује те увелико надахњује. Чија то музика окрепљује душевне нити глумца Вељка Милијића и какво је Ваше виђење о тој првој умјетности?

МИЛИЈИЋ: Музика је за мене често почетак процеса. Понекад пре него што почнем да читам текст, пустим неку песму да бих "ухватио" боју лика. Сваки лик носи неки свој ритам - и кад га пронађем у музици, лакше га градим изнутра. Некад је то класика, некад амбијентални звукови, а некад само једно сирово откуцавање бубња. Музика ми буди емоције које речи некад не могу. Помаже ми да уђем у одређено психичко стање, да се издвојим из свакодневице и уроним у свет улоге. Не верујем да постоји "чудна" музика - постоји само она која у теби нешто покрене. А то је, верујем, суштина уметности. Зато је музика за мене нераскидив део глуме.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.