Veljko Milijić: Umjetnost mora da bude hrabra i životna

Taj projekat je za mene bio pravi poziv na avanturu i u profesionalnom i u ljudskom smislu. Podela je iznenadila jer nisam verovao da ću biti jedan od glavnih likova u predstavi.

Rekao je ovo za "Glas" glumac Veljko Milijić povodom glavne uloge viteza Valentina u predstavi "Dva viteza iz Verone", u režiji ruskog reditelja Ilije Zajceva. Naime, ovaj šarmantni glumac rodom iz Vasiljeva priznaje da mu je reditelj davao vjetar u leđa kad god bi se našao u slijepoj ulici i ne krije da je tokom procesa dobio glumačko samopouzdanje.

- Moram da priznam, reditelj me je ohrabrivao i davao vetar u leđa i to svaki put kad bih se našao u slepoj ulici, misleći da odustanem. Zaista, ono što mogu da kažem jeste da sam dobio samopouzdanje, ono glumačko, koje je svakako neophodno da bismo odigrali verodostojno određeni lik, ako me razumete. Naime, u predstavi igram viteza Valentina. U pitanju je jedan jako slojevit lik nekako prožet određenim kontradiktornostima. Jednom rečju, bilo je izazovno graditi tog čoveka koji iz ljubavi gubi orijentaciju i fokus.

GLAS: Kakva je bila saradnja na polju glumac - reditelj, da li je bilo nekih prepreka tokom procesa i šta se može naučiti od jednog takvog kalibra reditelja kao što je Ilija Zajcev?

MILIJIĆ: Vidite, Ilija Zajcev je reditelj vrlo preciznog senzibiliteta. Odmah je na početku znao šta želi. Stvari su postavljene vrlo jasno i konkretno. Radi temeljno, ali ostavlja prostor da se pronađeš i improvizuješ, što nama glumcima daje mogućnost da maštamo i da se igramo. Na početku procesa to su bile određene etide u kojima smo svi grupno uživali, smejali se, plakali i kasnije o tome detaljno diskutovali. Iskren da budem, strahovao sam zbog jezičke barijere, ali smo to lako prevazišli. Mislim da je najdragocenije to što smo mu svi verovali, a on je verovao u nas. Od njega sam naučio pravi smisao reči "strpljenje", dubinu analize i važnost tišine u sceni.

GLAS: Kako ste uopšte došli do ideje da se bavite ovim magičnim zanatom ispisanim zlatnim slovima - gluma?

MILIJIĆ: Kad vratim film, ta želja je postojala još od detinjstva. Svaka moja igra u detinjstvu morala je da ima određeni lik, kao i kostim. Zarazio sam se njome dok sam bio član Akademskog pozorišta u Nišu. Tu sam učio o ljubavi prema glumi, šta je pozorište, kako ga negovati i čuvati i stvarao neke nadahnute predstave sa divnim ljudima. A onda me je put odveo u Banjaluku zbog čuvene profesorice Elene Trepetove Kostić. Iskreno verujem da me je pratila sreća i da sam tu baš gde treba da budem. Ne bih menjao nijedan trenutak.

GLAS: Vi ste na završnoj godini glume, pa kakvi su Vam planovi za umjetničku sezonu 2025/2026?

MILIJIĆ: Trenutno pišem tekst za monodramu koja me čeka na četvrtoj godini. Svestan sam da me posao ne čeka i hoću da napravim nešto čime ću moći da se "prehranim" za prvo vreme. Sezona 2025/26. mi je važna, jer je neka vrsta prelaza - iz školskog sveta u profesionalni, ali trudim se da na to ne gledam sa strahom nego sa radoznalošću. Međutim, završetak studija otvara prostor za nove profesionalne izazove, ali i moguće doškolovanje. Uveliko razgovaram sa kolegama o toj temi pa ćemo videti gde će me put odvesti.

GLAS: Gledanje koje predstave je najviše uticalo na Vas kao čovjeka/umjetnika i koji su razlozi za to?

MILIJIĆ: Predstava koja je ostavila snažan utisak na mene je "Mlijeko", koju sam gledao u Studentskom pozorištu u Banjaluci. Jedan pravi emotivni rolerkoster. Razoružavajuća - jednostavna u formi, ali izuzetno duboka u poruci. Govori o majci i sinu, o ćutanju, krivici i traumi, ali bez ijedne rečenice koja je suvišna. Gledajući je shvatio sam koliko pozorište može da boli i da leči. Posle nje dugo nisam mogao da pričam - i to mi je bio znak da sam prisustvovao nečemu velikom. Zapravo, prisustvovao sam istini.

GLAS: Od kakve su važnosti za Vas bile Čehovljeve "Jednočinke" o kojima često pričate i danas, uprkos činjenici da ste imali premijeru još prije tri godine, ako se ne varamo?

MILIJIĆ : Ah, taj Čehov. Čehov je za mene škola života. On vas uči kako da govorite bez reči - kako se u tišini otkriva suština lika, kako se živi "između redova". Danas kad radim bilo šta, uvek mi u glavi zvoni Čehov. Za mene je taj proces bio težak, ali najdragoceniji. Borio sam se sa govorom, učio šta je radnja, koliko je u partneru spas, kako sve te rečenice moram da proživim i kako da osetim svako "lupanje srca". Drago mi je da i dalje igramo jer igranjima uvek otkrijem nešto novo što me podstiče da i dalje igram. A sa druge strane vidim da i publika voli naše jednočinke i zbog toga sam neizmerno srećan.

GLAS: Da li sebe vidite u budućnosti kao glumca strogo privrženog teatru ili biste podjednako obavljali glumačke rabote i na daskama što život znače i pred filmskim kamerama? Inače, kakvo je Vaše mišljenja o filmskoj umjetnosti, da li Vam se dopada kakve filmove i serije snimaju u današnje vrijeme ili biste ipak nešto mijenjali?

MILIJIĆ: Volim i film i pozorište - to su dva različita sveta, ali oboje nude neverovatne mogućnosti. Pozorište je za mene živa stvar, gde se sve dešava ovde i sada. Publika ti daje određeni impuls, a nama to glumcima izuzetno znači. A film nosi neku vrstu intimne magije - mogućnost da zaroniš u lik najdublje. Što se tiče trenutne produkcije, ima divnih projekata, ali bih voleo da se više rizikuje, da se više govori o stvarima koje stvarno peku. Umetnost nije samo lepa, ona mora da bude hrabra i životna.

GLAS: Za kraj. Koja je to replika koju ste kao glumac izgovarali bezbroj puta i koju ćete pamtiti cijeli život?

MILIJIĆ: Replike koje sam izgovorio milion puta neuspešno i par puta verodostojno i koje ću uvek pamtiti, to su definitvno: "Sad opet vidim što sam često video. Neobuzdana srdnja opasno je zlo"... A ona koja mi najviše uzburka emocije je svakako iz komada "Dva viteza": "A zašto ne i smrt radije, nego mučenje celog života?" (smijeh).

Muzika

GLAS: Znamo da su glumci ljudi koji imaju istančan ukus za muziku i da ih ona umnogome okrepljuje te uveliko nadahnjuje. Čija to muzika okrepljuje duševne niti glumca Veljka Milijića i kakvo je Vaše viđenje o toj prvoj umjetnosti?

MILIJIĆ: Muzika je za mene često početak procesa. Ponekad pre nego što počnem da čitam tekst, pustim neku pesmu da bih "uhvatio" boju lika. Svaki lik nosi neki svoj ritam - i kad ga pronađem u muzici, lakše ga gradim iznutra. Nekad je to klasika, nekad ambijentalni zvukovi, a nekad samo jedno sirovo otkucavanje bubnja. Muzika mi budi emocije koje reči nekad ne mogu. Pomaže mi da uđem u određeno psihičko stanje, da se izdvojim iz svakodnevice i uronim u svet uloge. Ne verujem da postoji "čudna" muzika - postoji samo ona koja u tebi nešto pokrene. A to je, verujem, suština umetnosti. Zato je muzika za mene neraskidiv deo glume.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.