Велимир Бланић: Смијех је најбоље средство за анализу друштва

Ниједна представа се не може "скувати" по једном рецепту, јер је сваки комад жив организам који зависи од енергије ансамбла, режисеровог концепта и односа с публиком. Али ако бих морао издвојити неколико кључних састојака који су учинили представу "Кроз живот са Вељом" тако успјешном, рекао бих да су то искреност, аутентичност и контакт с гледаоцима.

Ова представа је специфична по томе што није класична комедија с фабулом и линеарним развојем радње, већ је више прича из живота, о свакодневним ситуацијама, о малим, али суштински важним животним тренуцима. 

Рекао је ово за "Глас Српске" Велимир Бланић, глумац и педагог, објашњавајући у чему је тајна рецепта по којем је "скуван" комад "Кроз живот са Вељом", који свој живот на сцени наставља гостовањем на позоришном фестивалу "Дани комедије" у Бијељини. Познати умјетник каже да је публика препознала себе у овом тексту, а остало је само ствар успјешног споја цијеле екипе.

- Оно што је најзанимљивије јесте да публика препознаје себе у тим сценама, било да су у питању породичне размирице, неснађеност у модерном времену или неспоразуми који нас свакодневно прате. Режија Слободана Перишића дала је представи посебну динамику, он је мајстор у проналажењу праве мјере између хумора и емоције. Врло је важно да комедија не буде само смијех ради смијеха, већ да има дубљу поруку, да у себи садржи и ону ноту која тјера на размишљање. Осим тога, један од битних фактора успјеха је и музика уживо, која представу чини топлијом, а атмосферу ближом публици. Када све то спојите - искреност текста, енергетску разиграност, музичку подлогу и искуство које публика може да пренесе на себе - добијете представу која не само да насмијава него и оставља трајан утисак - рекао је Бланић.

ГЛАС: Данас етером владају новонастале серије са кримогеним темама у којима врве поруке моралног мртвила и мрачних емоција. Не чини ли Вам се да смо мало прекардашили с тим, као да смо заборавили да прикажемо живот на екранима у ком би се олакшала сурова реалност? Узгред, гдје је нестала нација која је дала "Срећне људе" и "Бољи живот" или позориште којим су владали Нушић и Ковачевић? 

БЛАНИЋ: Чини ми се да смо у једном тренутку, свјесно или несвјесно, кренули да величамо мрак. Мрачне теме, криминалистичке приче, корупција, сурови ликови - све је то постало доминантно у филмској и телевизијској продукцији. И, наравно, то има своју публику јер, хтјели ми то признати или не, све то јесте дио реалности у којој живимо. Али човјек није створен само да трпи терет свакодневнице, он мора да има издувни вентил, а један од најбољих начина да се носи са животом је хумор. Сјећамо се серија попут "Срећних људи" и "Бољег живота" које су биле прави свјетлосни моменти на малим екранима. Говориле су о обичним људима, њиховим проблемима, њиховим малим побједама и поразима, али на начин који нас је насмијавао и у исто вријеме подучавао. То је био хумор који није понижавао, који није вријеђао интелигенцију, већ је био дубоко уткан у наш менталитет. Слично је и са позориштем. Нушић је прије више од сто година писао о људској глупости, похлепи, лицемјерју и породичним односима, а те теме су и данас апсолутно релевантне. Ковачевић је наставио тим путем, градећи карактере који су препознатљиви на сваком ћошку Балкана. Али изгледа да је неко одлучио да су такве приче "застарјеле" и да се сада морамо бавити само тамним странама живота. Ја мислим да је комедија, посебно животна комедија, апсолутно неопходна. Не да би нас забављала на површан начин, него да бисмо кроз смијех боље разумјели себе, људе око нас и свијет у коме живимо. 

ГЛАС: Играли сте успјешно у драмским комадима подједнако као и у комедијама. Међутим, изгледа да ипак Ваш глумачки хабитус више нагиње ка комедиографским елементима у којима сте у више наврата успјели да докажете да сте неко ко умије да насмије публику, што је сасвим сигурно један од најтежих глумачких задатака, али се у одређеним круговима комедија и даље олако третира као популистички театар? 

БЛАНИЋ: Тај став да је комедија нека врста "лаке" умјетности постоји одавно, али је потпуно погрешан. Комедија је, ако мене питате, један од најзахтјевнијих глумачких жанрова. Смијех је ствар прецизности, ако промашите ритам, ако нагласак није на правом мјесту, ако не осјетите тренутак кад треба стати или продужити, ефекат се губи. Драма вам дозвољава извјесну слободу, али у комедији све мора бити у милисекунду тачно. Током каријере сам имао срећу да играм у веома разноврсним комадима, и у драмама и у комедијама, али морам признати да ми комедија посебно лежи. Можда зато што у њој проналазим прави изазов, како публици пренијети једноставну, свакодневну ситуацију на такав начин да је доживе другачије, да се искрено насмију, али и да у томе препознају неку дубљу поруку. Ипак, у неким круговима још постоји мишљење да је комедија "лакши" жанр, нешто што се ради за забаву, а не за умјетнички израз. То је потпуно нетачно. Довољно је да погледамо највеће свјетске и домаће комедиографе: Нушића, Гогоља, Молијера, Ковачевића, и да видимо да њихови комади нису само урнебесно смијешни него и дубоко промишљени, критички усмјерени и филозофски јаки. Смијех је најбоље средство за анализу друштва, а добар комедијаш је уједно и најоштрији посматрач стварности. Понекад мислим да је разлог што се комедија потцјењује у томе што она, наизглед, изгледа лако. Кад нешто изгледа као да долази спонтано, људи мисле да се то дешава само од себе. А заправо иза сваког успјешног хумористичког тренутка стоји огроман рад, прецизна техника, тајминг, разумијевање публике. Смијех није случајан, он је резултат великог труда. И баш због тога вјерујем да је комедија, када се ради како треба, један од најозбиљнијих и највреднијих видова умјетности.

ГЛАС: Кад смо већ код комедије, Ви сте позоришној публици најпознатији из представе "Цијело тијело ту ме боли" аутора Николе Пејаковића. Сада, када евоцирате успомене на ову представу, да ли сте очекивали овакав успјех на самом почетку и који је кључни фактор њене дуговјечности на сцени? 

БЛАНИЋ: Искрено, нико од нас није могао предвидјети да ће "Цијело тијело ту ме боли" постати представа коју ће публика и даље обожавати годинама након премијере. У тренутку када радите неку представу, имате осјећај да у њој постоји нешто посебно, али никада не знате да ли ће то заживјети на сцени, да ли ће се публика повезати с тим на прави начин. Међутим, већ на првим извођењима било је јасно да ова представа има "нешто" што је издваја. Тај хумор, који није само смијех ради смијеха, већ је прожета животним ситуацијама, изазвао је реакције које нисмо могли ни замислити. Људи су се смијали, али су се истовремено и препознавали у тим ситуацијама. И мислим да је баш тај елемент, тај осјећај блискости, био кључ њене дуговјечности. Једна од највећих снага представе је текст Николе Пејаковића. Он има ту способност да обичне, свакодневне ствари претвори у нешто што истовремено забавља и погађа. Комедија је најуспјешнија онда када није само забава, него када у себи носи истину. А ова представа управо то ради, кроз хумор говори о стварима које сви доживљавамо, али и животним компромисима које морамо прихватити. Оно што је такође важно јесте динамика између глумаца. Ми ову представу никада нисмо играли "по шаблону". Свако извођење је другачије, енергија се мијења, прилагођава се публици, тренутку, атмосфери у сали. И то је разлог зашто представа и даље дјелује свјежа иако је изводимо годинама. Дакле, нисмо могли предвидјети овакав успјех, али сада, када гледам уназад, разумијем зашто траје, јер није изгубила оно најважније: искреност. 

ГЛАС: Постоје разни системи у свијету, такозвани модели по којима млади глумци уче занат: Станиславски, Михајл Чехов и многи други. Али који је то "систем" глуме који намеће Велимир Бланић својим студентима или свако ствара свој креативни систем? 

БЛАНИЋ: Не вјерујем у један апсолутни систем који би био најбољи за све. Глума је дубоко лична, сваки глумац мора пронаћи свој пут и свој начин рада. Оно што можемо да урадимо као педагози јесте да студентима дамо основе, алате, методе које ће им помоћи да се изграде, али на крају они сами морају да открију шта им највише одговара. Станиславски је темељ, ту нема дилеме. Његов систем учи глумца како да гради улогу кроз унутрашњу истину, како да разумије мотиве свог лика и како да буде органски истинит на сцени. Али он није једини пут. Михајл Чехов је дао огроман допринос глумачкој игри кроз психолошку гестику, кретање, рад на машти. Брехтов театар је другачији - он тражи дистанцу, аналитичан приступ, однос према публици. Шта од свега тога студенти узму, зависи од њихових афинитета. Ја их охрабрујем да истражују, да испробавају различите методе, да не копирају, већ да граде свој глумачки идентитет. Важно ми је да студенти разумију да је техника неопходна, али да није довољна - глума је жив процес, стално прилагођавање, стално учење. Такође, инсистирам на томе да глумац не може да се ослони само на један систем. Оно што функционише у једној улози, не мора у другој. Некад је потребно ући дубоко у психологију лика, некад је потребно радити изван тијела, некад је хумор једини пут да се дође до истине. Најбољи глумци су они који имају ширину, који познају више техника и знају кад коју да примијене. На крају, глума је креативан чин. Не можемо је ставити у калупе. Оно што могу да научим студенте је да буду отворени, радознали, да граде свој метод кроз искуство. Јер свака улога је нови изазов и захтијева нови приступ. Зато не намећем један систем, већ им помажем да открију свој. 

ГЛАС: Господ Вас је надарио још једним великим даром, а то је музички таленат. Поред позоришне умјетности, Ви пјевате, свирате и имате свој бенд. Како доживљавате ову прву умјетност и колико је тешко све те форме умјетности ускладити у једном човјеку? 

БЛАНИЋ: Музика и глума су код мене увијек биле испреплетене. Не видим их као одвојене дисциплине, већ као два различита начина приповиједања. И глума и музика преносе емоцију, причају причу, комуницирају са публиком. Једина разлика је у медију - у једном случају користите текст и тијело, у другом мелодију и ритам. Одрастао сам уз музику и она ми је увијек била природан начин изражавања. Када свирате или пјевате, ви стварате атмосферу, градите расположење, баш као и у глуми. У многим представама музика је кључни елемент, било као подлога, било као активни дио сценског израза. Волим када се та два свијета споје на сцени. У неким пројектима сам имао прилику да то истражујем, рецимо, када представа користи музику као драматуршки алат, не само као украс. Да ли је тешко ускладити све те форме умјетности? Зависи како гледате на то. Јесте изазов, јер свака од тих дисциплина захтијева вријеме, вјежбу, посвећеност. Али мени није напорно, јер то не посматрам као обавезу. То је све један исти ток стварања. Неким данима више ми прија музика, неким више глума, али то је за мене један те исти нерв - умјетност комуникације, причање прича кроз различите форме. Музика ми, такође, даје неку слободу коју глума можда некад ограничава. 

ГЛАС: Дуго година бавите се педагошким радом. Запослени сте на Академији умјетности у Бањалуци као редован професор и до сада сте испратили три глумачке класе. Шта је то најважније за студента глуме што треба да понесе у својим коферима "знања", како често умијете да кажете на часовима глуме? 

БЛАНИЋ: Глума је истовремено и занат и умјетност. Као што столар мора да зна како се држи алат, тако и глумац мора савладати основе свог позива: глас, тијело, ритам, простор, партнерство на сцени. Али то је само технички аспект. Оно што глумца чини посебним није само вјештина него начин на који ту вјештину користи, његова осјетљивост, интелигенција, способност да разумије и проживи емоције. Зато студентима увијек говорим: "Посматрајте живот!" Глума је прича о људима, а најбољи начин да научите о људима је да их гледате, слушате, разумијете. Како неко сједи у аутобусу, како ћути кад му је тешко, како неко говори, како реагује кад му се смијете… Те "ситнице" праве разлику између механичког извођења улоге и истинског оживљавања лика. Поред тога, дисциплина је једнако важна као и инспирација. Позориште не трпи површност. Ако неко жели да се бави овим послом, мора бити спреман на константну посвећеност, ред, рад, понављање. Велики глумци нису само талентовани већ су и упорни, посвећени и спремни да стално раде на себи. И на крају - храброст. Глума је излагање, откривање себе. Ко није спреман да буде рањив, да дио себе даје сваком лику, не може заиста досегнути дубину овог позива. Зато студентима поручујем: "Не бојте се да будете искрени на сцени, да тражите, да гријешите, да истражујете. Јер, у крајњем случају, глума није само техника, него трагање за истином у сваком лику који играте". 

ГЛАС: Радили сте и радите у скоро свим позориштима у Бањалуци, гостовали сте широм региона, полако ничу нови театри и стварају се нове генерације позоришних радника. Како Вам се из занатске, али и педагошке перспективе данас чини позоришна сцена код нас у односу на окружење?  

БЛАНИЋ: Позоришна сцена код нас пролази кроз један занимљив, али и изазован период. С једне стране, видљив је ентузијазам младих глумаца, редитеља и драматурга који желе да стварају нове, свјеже пројекте. Појављују се нове трупе, независне продукције, фестивали који дају простор другачијем театру, и то је нешто што ме посебно радује. С друге стране, институционална позоришта се често боре са ограниченим ресурсима, продукцијским изазовима и недостатком простора за истраживање. Иако имамо талентоване људе, понекад се осјећа недостатак подршке која би омогућила да се направе храбрији искораци у театру. У региону се тај проблем такође осјећа, али можда нешто мање у срединама гдје су продукцијски услови стабилнији. Оно што примјећујем као тренд је да публика све више тражи интерактиван, непосредан театар. Класични драмски облици и даље имају своју публику, али постоји велико интересовање за комаде који разбијају четврти зид, који уводе музику, покрет, нове форме сценског израза. И мислим да је то правац у којем би наш театар требао да иде, да не бјежи од традиције, али да не буде ни заробљен у њој. Упркос свим изазовима, ја сам оптимиста. Позориште је увијек преживљавало кризе, и вјерујем да ће и сада. Док год постоје људи који имају шта да кажу и публика која је спремна да их слуша, позориште ће живјети. 

ПЕДАГОГИЈА

ГЛАС: Како Вам се будућност театра чини из перспективе педагога?

БЛАНИЋ: Из педагошке перспективе, највећи изазов који видим јесте како младе глумце припремити за свијет позоришта који није више "сигуран посао". 
Некада је глумац по завршетку академије могао да очекује запослење у институционалном театру, али данас се све више ради пројектно, у различитим продукцијама, често на више страна. Зато студентима говорим да морају бити флексибилни, да морају сами стварати прилике, удруживати се, иницирати пројекте. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.