Вања Ђуришић: Живјела сам судбину лика

Већи део овог процеса јесте била сама припрема. Провели смо седмице истражујући животе незбринуте деце, појединаца који су одрастали у дому па и сам период транзиције у Русији.

Након много суза које су биле последица сагледавања живота чији главни смисао је буквално преживљавање и трагање за најосновнијим потребама, најтеже је управо било схватити да те особе нажалост не знају за више.

Рекла је ово за "Глас Српске" глумица Вања Ђуришић поводом не тако давно премијерно одржане представе "Кући" по тексту Људмиле Разумовске, у којој тумачи улогу Близанца. Једна од талентованијих глумица млађе генерације истиче да ликови у представи сами себе не жале, то су дјеца која немају времена да размишљају о дубљем смислу својих проблема, јер тешке животне околности виде као нормалне. 

- Ти ликови сами себе не жале, то су деца која немају времена да размишљају о дубљем смислу својих проблема. Они своје тешке животне околности виде као нормалу и главни фокус у току дана им је на томе како да набаве храну и где да преноће. Дакле, моменат где сам схватила да не смем да жалим судбину свог лика, већ да живим као он, са неком назовимо том лакоћом и помиреношћу са околностима у којима се налазим за мене је био пресудан.

ГЛАС: Ово је истинита и потресна прича о дјеци која су у тешкој борби за егзистенцију. Укратко, то је свијет гдје немају никог свог, траже љубав, осјећај припадности и дом. Колико се са овом потресном темом било тешко ухватити у коштац у емотивном смислу, а професионално обавити свој задатак у комаду?

ЂУРИШИЋ: Наравно, та деца, као и сва жива бића опет трагају за пажњом и љубављу и те потребе често не изражавају на онај конвенционалан начин. Деца која одрастају на улици имају другачије вредности и било је изазовно пронаћи меру, моменте где испливава оно дечије из њих, а где поступају зрелије у односу на своје вршњаке који су одрасли у условима пуним љубави. Конкретно Близанац, лик који тумачим, сигурност проналази у религији. Бога доживљава веома буквално, онако као што деца обично доживљавају родитеље. Сазнање о бићу које све воли безусловно значи да и њу неко воли. Верује у то да је неко од горе воли и да ће казнити све који је одбацују и наносе јој бол. На крају крајева сви ти ликови верују у нешто, у неку бољу будућност, коју већина не доживи.

ГЛАС: Јако запажену улогу имали сте и у представи "Вишњик" А. П. Чехова па у вези с тим реците шта сте понијели у властите кофере знања изучавајући великог Чехова?

ЂУРИШИЋ: "Вишњик" је била наша испитна представа у првој години студија. То искуство ми је првенствено значило због тога што сам тад први пут схватила с каквом озбиљношћу је потребно приступити једној представи. Чехов који је специфичан по богатству унутрашњег света који његови ликови имају нама је пружио привилегију да намаштавамо све оно о чему ти ликови размишљају, чега се плаше и чему се надају. То размишљање је сигурно и нас саме обогатило стварајући или откривајући нове слојеве нас самих. Интересантно је што се ухватим како и сада, након две године, неке од реплика прострује кроз моју главу у одређеним ситуацијама и добијају потпуно нови смисао.

ГЛАС: Сваки глумац/глумица на свијету имао је своје узоре који су га мотивисали да закорачи у свијет глуме. Ко су људи који су Вас инспирисали и колико је искуство у ТКД студију обликовало Ваш животни пут?

ЂУРИШИЋ: Не могу да издвојим једну конкретну особу, глумца који ми је био директна мотивација или покретач жеље да се бавим овим послом. За мене је то био сам осећај након представе. Родитељи су ми од малих ногу створили навику да идем у позориште и одлазак на представу ми је одувек била једна од омиљених активности. Чини ми се да сам тек у средњој школи, током часова књижевности, које сам много волела и на којима бисмо сатима анализирали неко дело, откључала нешто у себи, развила критичко мишљење које ми је омогућило да се више удубим и у представе. Тада сам се стварно заразила позориштем, почела сам да гледам представе изнова и изнова са жељом да откријем дубље слојеве које оне носе. Дивила сам се свим глумцима и желела да откријем на који начин они стварају магију. Први мој додир са глумом је био у пројекту "EYEnet", а потом се са великим страхопоштовањем уписујем у драмски студио "Шмиранти" са жељом да се опробам у уметности која је код мене будила толико дивљење.

ГЛАС: Због школовања сте промијенили средину, колико је било тешко прилагодити се новом окружењу, балансирати између породице, пријатеља студија и глумачких обавеза?

ЂУРИШИЋ: Признајем да сам одлуку да се преселим у нову средину због студија донела поприлично импулсивно. Знала сам да желим да се бавим глумом и вођена том јаком жељом преселила сам се без икаквог предомишљања. Чак и након селидбе, када је еуфорија прошла, промена ми није тешко падала. Претпостављам због тога што већину свог времена проводим радећи ствари које ме испуњавају. Што се тиче породице и пријатеља, игром случаја ми много драгих људи живи у иностранству па опраштајући се са њима читав живот, опроштаје сада подносим лакше. Због обавеза не стижем сваки дан да се чујем са пријатељима, али ме то не плаши. То су људи које стварно волим и након сваког мог повратка кући чини се да се ништа није променило у нашем односу.

ПРИВАТНО

ГЛАС: Када нисте на даскама које живот значе како проводите слободно вријеме, гдје тражите утјеху мимо умјетности? 

ЂУРИШИЋ: Пре академије студирала сам на филозофском факултету и кад год би ме неко питао за хоби набројала бих све ствари које су сада саставни део мојих студија. Завршила сам основну музичку школу и некад ми прија да поново засвирам виолину. Такође сам почела да учим да свирам гитару. Поред музике, уживам у учењу језика. У средњој школи сам учила шпански језик и трудим се да конзумирам различите садржаје на том језику, како га не бих у потпуности заборавила, а недавно сам почела да учим и италијански.
Међутим, често ме највише одмори време које проведем са својим пријатељима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.