Pozorište
Foto: Glas Srpske
Veći deo ovog procesa jeste bila sama priprema. Proveli smo sedmice istražujući živote nezbrinute dece, pojedinaca koji su odrastali u domu pa i sam period tranzicije u Rusiji.
Nakon mnogo suza koje su bile posledica sagledavanja života čiji glavni smisao je bukvalno preživljavanje i traganje za najosnovnijim potrebama, najteže je upravo bilo shvatiti da te osobe nažalost ne znaju za više.
Rekla je ovo za "Glas Srpske" glumica Vanja Đurišić povodom ne tako davno premijerno održane predstave "Kući" po tekstu Ljudmile Razumovske, u kojoj tumači ulogu Blizanca. Jedna od talentovanijih glumica mlađe generacije ističe da likovi u predstavi sami sebe ne žale, to su djeca koja nemaju vremena da razmišljaju o dubljem smislu svojih problema, jer teške životne okolnosti vide kao normalne.
- Ti likovi sami sebe ne žale, to su deca koja nemaju vremena da razmišljaju o dubljem smislu svojih problema. Oni svoje teške životne okolnosti vide kao normalu i glavni fokus u toku dana im je na tome kako da nabave hranu i gde da prenoće. Dakle, momenat gde sam shvatila da ne smem da žalim sudbinu svog lika, već da živim kao on, sa nekom nazovimo tom lakoćom i pomirenošću sa okolnostima u kojima se nalazim za mene je bio presudan.
GLAS: Ovo je istinita i potresna priča o djeci koja su u teškoj borbi za egzistenciju. Ukratko, to je svijet gdje nemaju nikog svog, traže ljubav, osjećaj pripadnosti i dom. Koliko se sa ovom potresnom temom bilo teško uhvatiti u koštac u emotivnom smislu, a profesionalno obaviti svoj zadatak u komadu?
ĐURIŠIĆ: Naravno, ta deca, kao i sva živa bića opet tragaju za pažnjom i ljubavlju i te potrebe često ne izražavaju na onaj konvencionalan način. Deca koja odrastaju na ulici imaju drugačije vrednosti i bilo je izazovno pronaći meru, momente gde isplivava ono dečije iz njih, a gde postupaju zrelije u odnosu na svoje vršnjake koji su odrasli u uslovima punim ljubavi. Konkretno Blizanac, lik koji tumačim, sigurnost pronalazi u religiji. Boga doživljava veoma bukvalno, onako kao što deca obično doživljavaju roditelje. Saznanje o biću koje sve voli bezuslovno znači da i nju neko voli. Veruje u to da je neko od gore voli i da će kazniti sve koji je odbacuju i nanose joj bol. Na kraju krajeva svi ti likovi veruju u nešto, u neku bolju budućnost, koju većina ne doživi.
GLAS: Jako zapaženu ulogu imali ste i u predstavi "Višnjik" A. P. Čehova pa u vezi s tim recite šta ste ponijeli u vlastite kofere znanja izučavajući velikog Čehova?
ĐURIŠIĆ: "Višnjik" je bila naša ispitna predstava u prvoj godini studija. To iskustvo mi je prvenstveno značilo zbog toga što sam tad prvi put shvatila s kakvom ozbiljnošću je potrebno pristupiti jednoj predstavi. Čehov koji je specifičan po bogatstvu unutrašnjeg sveta koji njegovi likovi imaju nama je pružio privilegiju da namaštavamo sve ono o čemu ti likovi razmišljaju, čega se plaše i čemu se nadaju. To razmišljanje je sigurno i nas same obogatilo stvarajući ili otkrivajući nove slojeve nas samih. Interesantno je što se uhvatim kako i sada, nakon dve godine, neke od replika prostruje kroz moju glavu u određenim situacijama i dobijaju potpuno novi smisao.
GLAS: Svaki glumac/glumica na svijetu imao je svoje uzore koji su ga motivisali da zakorači u svijet glume. Ko su ljudi koji su Vas inspirisali i koliko je iskustvo u TKD studiju oblikovalo Vaš životni put?
ĐURIŠIĆ: Ne mogu da izdvojim jednu konkretnu osobu, glumca koji mi je bio direktna motivacija ili pokretač želje da se bavim ovim poslom. Za mene je to bio sam osećaj nakon predstave. Roditelji su mi od malih nogu stvorili naviku da idem u pozorište i odlazak na predstavu mi je oduvek bila jedna od omiljenih aktivnosti. Čini mi se da sam tek u srednjoj školi, tokom časova književnosti, koje sam mnogo volela i na kojima bismo satima analizirali neko delo, otključala nešto u sebi, razvila kritičko mišljenje koje mi je omogućilo da se više udubim i u predstave. Tada sam se stvarno zarazila pozorištem, počela sam da gledam predstave iznova i iznova sa željom da otkrijem dublje slojeve koje one nose. Divila sam se svim glumcima i želela da otkrijem na koji način oni stvaraju magiju. Prvi moj dodir sa glumom je bio u projektu "EYEnet", a potom se sa velikim strahopoštovanjem upisujem u dramski studio "Šmiranti" sa željom da se oprobam u umetnosti koja je kod mene budila toliko divljenje.
GLAS: Zbog školovanja ste promijenili sredinu, koliko je bilo teško prilagoditi se novom okruženju, balansirati između porodice, prijatelja studija i glumačkih obaveza?
ĐURIŠIĆ: Priznajem da sam odluku da se preselim u novu sredinu zbog studija donela poprilično impulsivno. Znala sam da želim da se bavim glumom i vođena tom jakom željom preselila sam se bez ikakvog predomišljanja. Čak i nakon selidbe, kada je euforija prošla, promena mi nije teško padala. Pretpostavljam zbog toga što većinu svog vremena provodim radeći stvari koje me ispunjavaju. Što se tiče porodice i prijatelja, igrom slučaja mi mnogo dragih ljudi živi u inostranstvu pa opraštajući se sa njima čitav život, oproštaje sada podnosim lakše. Zbog obaveza ne stižem svaki dan da se čujem sa prijateljima, ali me to ne plaši. To su ljudi koje stvarno volim i nakon svakog mog povratka kući čini se da se ništa nije promenilo u našem odnosu.
PRIVATNO
GLAS: Kada niste na daskama koje život znače kako provodite slobodno vrijeme, gdje tražite utjehu mimo umjetnosti?
ĐURIŠIĆ: Pre akademije studirala sam na filozofskom fakultetu i kad god bi me neko pitao za hobi nabrojala bih sve stvari koje su sada sastavni deo mojih studija. Završila sam osnovnu muzičku školu i nekad mi prija da ponovo zasviram violinu. Takođe sam počela da učim da sviram gitaru. Pored muzike, uživam u učenju jezika. U srednjoj školi sam učila španski jezik i trudim se da konzumiram različite sadržaje na tom jeziku, kako ga ne bih u potpunosti zaboravila, a nedavno sam počela da učim i italijanski.
Međutim, često me najviše odmori vreme koje provedem sa svojim prijateljima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.
