Упозорење Србима на зле силе

У Кнежини код Сокоца 1997. године на Благовијести, један од дванаест великих празника, на свијет је дошло ждријебе које је имало крст на челу. Шест година прије тога биљег крста се уцртао на рамену Василија Скопљака, рођеног на дан Св. Јована Посника 15.9.1991. године у Зеници, али који је у то вријеме са родитељима био избјеглица у селу Врапцима, недалеко од Кнежине.

То није случајно, али нико није тражио одговор на свијетлеће упитнике.

Опште је познато колики је утицај цркве на буђење вјерских и националних осјећања прије избијања рата у бившој Босни и Херцеговини. На дан освештења манастира око њега је кружила жива ријека Срба из свих крајева бивше Југославије. Сијало се небо изнад Романије. Дух Свети додиривао је земљу. Та енергија, која је била забетонирана у јамама, струјала је око манастирског здања улазећи у душе људи и побуђујући у њима национална и вјерска осјећања.

Након седамнаест година, нашао сам се опет у Кнежини, као избјеглица из Сарајева. Као небеска суза била ми је душа чиста.

И дãљ и блãз – све ми је тог априлског јутра било на длану.

Да бих добио одговор на свијетлеће упитнике, када рјешавам неки проблем интензивно размишљам, као да су ми мисли у покрету... Изненади ме Панто Ђурић, избјеглица из Олова, који је тјерао краве у поље: "Има Бога!" Одговорио сам: "Има, више пута сам се увјерио. На операцији у Београду, вратио ме у живот са врата пакла." Панто придода: "Тада се јавио само теби, а ево, сад се јавља свима нама!" Било је јутро и на станици су радници и ученици чекали аутобус. Сви су видјели кобилу са ждребетом на чијем челу се бјеласао крст. Овјековјечио сам то уз сазнање да је ождријебљено на Благовијести, са обиљежјем крста на челу, у мјесту Кнежина, општина Соколац, а власник је Љубо Јовановић. Било је то упозорење да се Срби окрену сами себи, ослобађајући се историјског гријеха, ако то буду спознали, ако у себи побуде осјећај милосрђа...

Иза тога, нашао сам се у манастиру Свети Петар Цетињски у Цетињу, начинио сам један несвјестан гријех. Фотографисао сам оно што није дозвољено... То је био заједнички гријех што нисмо спасили ждријебе да га не поједу вуци.

Послије повратка из манастира, на путу од Сокоца према Кнежини зауставио ме човјек којег сам познавао онолико колико и друге људе из тих крајева. Када је сјео у сједиште до мене, осјетио сам благу угодицу док је гледао у фотографију ждребета на чијем челу је бљештао бијели крст. Вјероватно је то интензивније осјетио од других. Рекао ми је: "На лијевом рамену мог сина има биљег крста." Одговорио сам му да идемо до њега кући и да то фотографишем и узмем неке ближе податке од њега и његове жене. Није имао ништа против, чак се радовао што ћу то учинити.

Син се зове Василије Скопљак, рођен је на дан Св. Јована Посника, 15.9.1991. године у Зеници, а сада живи у Сокоцу. Василије је пунољетан, има и личну карту. Крст на лијевом рамену не ишчезава.

Отац Добринко је правио крстове од тисовине. Имао је наглашен срчани акценат у говору и чистоту у опхођењу, која се лако примјећивала код људи из тих крајева.

Населио се у село Врапце на почетку рата у Босни и Херцеговини. Прије рата и прије рођења сина Василија, отишао је на поклоњење Острошком Василију. Исповиједао се са јасном жељом да жели да се ожени, добије сина и води миран живот. Монах му је рекао да ће му се жеље остварити, а да је његов једини дуг да сину да име по манастиру. Убрзо се оженио и добио је сина. Дао му је име Василије. Приликом купања, мајка је примијетила да дијете на лијевом рамену има црвени биљег крста, сличан оном на мјесту гдје се Василије Острошки молио и укаменио га лијевим кажипрстом.

Појава крстова је упозорење Србима на зле силе које их окружују, далеко од случајности, јер крст је сила Божија и средство нашег спасења. Са њим побјеђујемо гријех и ђавола, улазимо у рај и насљеђујемо царство небеско.

Највећа сила на земљи скривена је и налази се у крсту Христовом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.