Уна Костић за "Глас": Умјетност није луксуз него животна потреба

Коштана је један од оних комада који живи у колективном памћењу нашег народа. Сви мисле да је знају, јер су чули песму или видели неки исечак, а заправо је ретко ко заиста сео и погледао Коштану из угла жене која вапи за слободом. Мени је тај сусрет био шокантан. Нисам је доживела као фолклорну причу, већ као снажну драму о особи која не пристаје да ћути. А кад жена одбије да ћути, она постаје опасност за патријархат.

Рекла је ово за "Глас Српске" Уна Костић, глумица, коментаришући своју ролу у комаду "Коштана" Јане Маричић  у којој игра главну улогу. Талeнтована умјетница истиче да је овај позоришни пројекат открио нове димензије ове јунакиње, прије свега кроз архетип женске слободе?

- Рад са редитељком Јаном Маричић био је посебно драгоцен. Она није желела да представа буде још једно играње Коштане, које ће задовољити носталгију. Тражила је да оголимо текст, да пронађемо у њему универзално и савремено. Говорили смо о жени као симболу слободе, али и о жени која је стигматизована јер се усудила да буде своја. Читав тај процес ме је научио да Коштана није само историјска личност, она је архетип. Данас, кад говоримо о насиљу над женама, о женским правима, о томе колико је важно да женски глас не буде прекинут, ми у ствари говоримо о Коштани. И то је разлог зашто верујем да ће ова представа дуго живети. Јер публика у њој види себе, своје мајке, своје ћерке - рекла је Костићева.

ГЛАС: Да ли је било бојазни прије него што сте се ухватили у коштац са овако великом улогом с обзиром на то да су је играле велике диве југословенске и српске сцене, између осталог Оливера Катарина, Уснија Реџепова и многе друге...?

КОСТИЋ: Како да не буде бојазни? Када изговорите реч Коштана, у уху вам одмах зазвучи глас Оливере Катарине или поглед Усније Реџепове. То су жене које су својим тумачењима ушле у легенду. Али управо због тога сам знала да не смем да имитирам нити да тежим копији. Највећа замка би била да покушам да будем "још једна Оливера" – то не бих била ја. Сетим се првих проба, када сам имала осећај да на раменима носим не само текст, већ и читаву историју свих Коштана пре мене. Редитељка ми је тада рекла: "Пусти све што знаш, све што си гледала, и пронађи у себи ону девојку која жели да дише пуним плућима." И тада сам схватила – моја Коштана не мора да личи ни на кога. Она може бити рањива, крхка, али и ватрена и дивља. Жена која у једном тренутку плаче јер је сломљена, а већ у следећем се смеје и пева јер је живот у њој јачи од свих забрана. И ту се крије оно што мене лично највише боли што је Коштана, на крају, жена коју друштво ломи јер не умеју да је уклопе у калуп. Када данас гледамо статистику насиља над женама, када слушамо исповести оних које су трпеле, схватамо да свет у коме је Коштана живела и није тако далеко од нашег. То ме додатно обавезало да јој дам достојанство и снагу.

ГЛАС: У дјелима Боре Станковића веома је интензивна поетска жудња за личном слободом и непомућеном срећом па с тим у вези колико има сличности између Уне и Коштане, да ли посједујете слична стремљења или сте пак морали да употријебите глумачку уобразиљу не би ли се поистовјетили максимално с улогом?

КОСТИЋ: Ја често кажем да свака улога нађе оног глумца који је спреман да је носи. И да, има доста сличности. Коштана и ја делимо исту тврдоглавост, исту жељу да идемо даље и више, чак и кад то значи да ће бити тешко. Она је платила цену своје слободе, а ја сам, ето, имала срећу да сам рођена у времену у коме жена може да се попне на сцену и да каже шта мисли, а да не заврши прогнана. Али не треба идеализовати ни наше време. Ја јесам жена која има глас, која га користи кроз уметност, али сваки пут када чујем причу жене која је ућуткана, осетим тај исти бол који осећам док играм Коштану. И зато мислим да је она моја савезница. Сваки пут кад станем на сцену, ја јој кажем: "Твој глас није нестао. Ми га чујемо и даље".

ГЛАС: Занимљиву сарадњу имали сте са Народним позориштем у Сарајеву. Тамо сте тумачили лил Лејле у представи "Ухвати зеца" редитељке Лајле Каикчија, рађеној по роману Лане Басташић. Кроз представу промичу теме женског пријатељства, љубави, потраге за идентитетом и дјечијом невиношћу?

КОСТИЋ: Комад "Ухвати зеца" је дошао у мој живот у тренутку када сам и сама размишљала о идентитету, о пријатељствима из детињства и о томе шта нас обликује као људе. Лајла Каикчија ме је позвала након кастинга и рекла ми: "Ти имаш Лејлу у себи." Та реченица ме је разоружала. То је улога која је захтевала да се потпуно отворим – Лејла је лик који је пун противречности, рањен, али снажан, пун жеље, али и кривице. Рад у Сарајеву је био посебан. То је град који носи огромну тугу, али и неку неуништиву енергију. На пробама смо често говорили о томе како рана може да постане извор снаге. И то је можда највећа вредност тог процеса – што нас је научио да уметност лечи, да враћа достојанство и да се театар не прави само да бисмо ми нешто "одиграли", већ да бисмо се повезали. Никада нећу заборавити тренутак после премијере када је једна млада девојка пришла и рекла: "Ја имам своју Лејлу, и хвала Вам што сте је показали." То је тренутак у коме схватите да уметност није луксуз, него потреба.

ГЛАС: Поред позоришне каријере паралелно сте градили каријеру у неколико телевизијских серија попут "Олује", "Сложене браће", "Закопане тајне"... Како гледате на то искуство и колико Вас је рад испред камере додатно обогатио као умјетника?

КОСТИЋ: Телевизија је потпуно другачији свет од позоришта. Док на сцени имате луксуз да градите лик кроз време и да дишете заједно са публиком, на снимању имате секунд да будете потпуно уверљиви. Камера не прашта ништа - она одмах види лаж. Ако нешто одглумите, гледалац то осети. Морате да будете сурово искрени. Серија "Кожа" је за мене била преломна. Сам назив ми је био симболичан - као да сам морала да скинем све слојеве и да станем пред камеру потпуно огољена. Снимања су била исцрпљујућа, радили смо и по дванаест сати дневно, често без паузе, у атмосфери где вас стално гурају да дате више, још дубље, још јаче и за споредни лик. Било је невероватних тренутака на сетовима и увек сам изнова откривала своју снагу.  Многи ми кажу да се највише сећају мог погледа у неким сценама. То је оно што ме телевизија научила – да није потребно много речи. Некад је довољан један покрет ока да пренесете све. И то је велико благо које после преносим и у позориште.

ГЛАС: Глуму сте завршили на Академији умјетности у Бањалуци код професора Велимира Бланића... Како памтите тај период и каква сте искуства понијели са Академије и из Бањалуке генерално?

КОСТИЋ: То је било моје крштење. Академија у Бањалуци није била нимало гламурозна, понекад без грејања, без основних услова, али са невероватном енергијом. Учили смо да будемо глумци у најтежим могућим околностима. Пробе по осам сати, гласови нам пуцају, руке промрзле, али нико не одустаје. Научила сам важну лекцију да: Глумац мора да буде и дете и мудрац. Тада ми је то звучало као апстрактна лекција, а данас схватам колико је реална. Из тог периода носим пријатељства и осећај да ако преживиш Академију, преживећеш све. Научила сам да глума није професија за оне који траже удобност. То је професија за оне који желе истину иако боли. Зато највише волим и поштујем своју професорку Јованку Божовић, која ме и дан-данас учи томе шта значи бити једна достојанствена и праведна глумица, неосујећена.

ГЛАС: На чему тренутно радите и гдје публика може све да Вас гледа у наредном периоду?

КОСТИЋ: Највише сам у Нишу, где "Коштана" наставља да живи. То је представа која ме увек изнова изненади – сваки пут откријем у њој нешто ново, као да није иста премијера и свако наредно играње. Али радим и на једном ауторском пројекту који ми је посебно драг – монодрами у којој спајам савремену поезију и елементе физичког театра. Желим да створим представу у којој тело и глас говоре једнако снажно, у којој публика неће моћи да остане равнодушна. Верујем да је дужност уметника да стално преиспитује форму и да никада не игра на сигурно. Ако изађем на сцену и публици буде "удобно", значи да нисам урадила посао до краја. Уметност мора да помери тло под ногама. То је оно што ме гура напред.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.