Una Kostić za "Glas": Umjetnost nije luksuz nego životna potreba

Koštana je jedan od onih komada koji živi u kolektivnom pamćenju našeg naroda. Svi misle da je znaju, jer su čuli pesmu ili videli neki isečak, a zapravo je retko ko zaista seo i pogledao Koštanu iz ugla žene koja vapi za slobodom. Meni je taj susret bio šokantan. Nisam je doživela kao folklornu priču, već kao snažnu dramu o osobi koja ne pristaje da ćuti. A kad žena odbije da ćuti, ona postaje opasnost za patrijarhat.

Rekla je ovo za "Glas Srpske" Una Kostić, glumica, komentarišući svoju rolu u komadu "Koštana" Jane Maričić  u kojoj igra glavnu ulogu. Talentovana umjetnica ističe da je ovaj pozorišni projekat otkrio nove dimenzije ove junakinje, prije svega kroz arhetip ženske slobode?

- Rad sa rediteljkom Janom Maričić bio je posebno dragocen. Ona nije želela da predstava bude još jedno igranje Koštane, koje će zadovoljiti nostalgiju. Tražila je da ogolimo tekst, da pronađemo u njemu univerzalno i savremeno. Govorili smo o ženi kao simbolu slobode, ali i o ženi koja je stigmatizovana jer se usudila da bude svoja. Čitav taj proces me je naučio da Koštana nije samo istorijska ličnost, ona je arhetip. Danas, kad govorimo o nasilju nad ženama, o ženskim pravima, o tome koliko je važno da ženski glas ne bude prekinut, mi u stvari govorimo o Koštani. I to je razlog zašto verujem da će ova predstava dugo živeti. Jer publika u njoj vidi sebe, svoje majke, svoje ćerke - rekla je Kostićeva.

GLAS: Da li je bilo bojazni prije nego što ste se uhvatili u koštac sa ovako velikom ulogom s obzirom na to da su je igrale velike dive jugoslovenske i srpske scene, između ostalog Olivera Katarina, Usnija Redžepova i mnoge druge...?

KOSTIĆ: Kako da ne bude bojazni? Kada izgovorite reč Koštana, u uhu vam odmah zazvuči glas Olivere Katarine ili pogled Usnije Redžepove. To su žene koje su svojim tumačenjima ušle u legendu. Ali upravo zbog toga sam znala da ne smem da imitiram niti da težim kopiji. Najveća zamka bi bila da pokušam da budem "još jedna Olivera" – to ne bih bila ja. Setim se prvih proba, kada sam imala osećaj da na ramenima nosim ne samo tekst, već i čitavu istoriju svih Koštana pre mene. Rediteljka mi je tada rekla: "Pusti sve što znaš, sve što si gledala, i pronađi u sebi onu devojku koja želi da diše punim plućima." I tada sam shvatila – moja Koštana ne mora da liči ni na koga. Ona može biti ranjiva, krhka, ali i vatrena i divlja. Žena koja u jednom trenutku plače jer je slomljena, a već u sledećem se smeje i peva jer je život u njoj jači od svih zabrana. I tu se krije ono što mene lično najviše boli što je Koštana, na kraju, žena koju društvo lomi jer ne umeju da je uklope u kalup. Kada danas gledamo statistiku nasilja nad ženama, kada slušamo ispovesti onih koje su trpele, shvatamo da svet u kome je Koštana živela i nije tako daleko od našeg. To me dodatno obavezalo da joj dam dostojanstvo i snagu.

GLAS: U djelima Bore Stankovića veoma je intenzivna poetska žudnja za ličnom slobodom i nepomućenom srećom pa s tim u vezi koliko ima sličnosti između Une i Koštane, da li posjedujete slična stremljenja ili ste pak morali da upotrijebite glumačku uobrazilju ne bi li se poistovjetili maksimalno s ulogom?

KOSTIĆ: Ja često kažem da svaka uloga nađe onog glumca koji je spreman da je nosi. I da, ima dosta sličnosti. Koštana i ja delimo istu tvrdoglavost, istu želju da idemo dalje i više, čak i kad to znači da će biti teško. Ona je platila cenu svoje slobode, a ja sam, eto, imala sreću da sam rođena u vremenu u kome žena može da se popne na scenu i da kaže šta misli, a da ne završi prognana. Ali ne treba idealizovati ni naše vreme. Ja jesam žena koja ima glas, koja ga koristi kroz umetnost, ali svaki put kada čujem priču žene koja je ućutkana, osetim taj isti bol koji osećam dok igram Koštanu. I zato mislim da je ona moja saveznica. Svaki put kad stanem na scenu, ja joj kažem: "Tvoj glas nije nestao. Mi ga čujemo i dalje".

GLAS: Zanimljivu saradnju imali ste sa Narodnim pozorištem u Sarajevu. Tamo ste tumačili lil Lejle u predstavi "Uhvati zeca" rediteljke Lajle Kaikčija, rađenoj po romanu Lane Bastašić. Kroz predstavu promiču teme ženskog prijateljstva, ljubavi, potrage za identitetom i dječijom nevinošću?

KOSTIĆ: Komad "Uhvati zeca" je došao u moj život u trenutku kada sam i sama razmišljala o identitetu, o prijateljstvima iz detinjstva i o tome šta nas oblikuje kao ljude. Lajla Kaikčija me je pozvala nakon kastinga i rekla mi: "Ti imaš Lejlu u sebi." Ta rečenica me je razoružala. To je uloga koja je zahtevala da se potpuno otvorim – Lejla je lik koji je pun protivrečnosti, ranjen, ali snažan, pun želje, ali i krivice. Rad u Sarajevu je bio poseban. To je grad koji nosi ogromnu tugu, ali i neku neuništivu energiju. Na probama smo često govorili o tome kako rana može da postane izvor snage. I to je možda najveća vrednost tog procesa – što nas je naučio da umetnost leči, da vraća dostojanstvo i da se teatar ne pravi samo da bismo mi nešto "odigrali", već da bismo se povezali. Nikada neću zaboraviti trenutak posle premijere kada je jedna mlada devojka prišla i rekla: "Ja imam svoju Lejlu, i hvala Vam što ste je pokazali." To je trenutak u kome shvatite da umetnost nije luksuz, nego potreba.

GLAS: Pored pozorišne karijere paralelno ste gradili karijeru u nekoliko televizijskih serija poput "Oluje", "Složene braće", "Zakopane tajne"... Kako gledate na to iskustvo i koliko Vas je rad ispred kamere dodatno obogatio kao umjetnika?

KOSTIĆ: Televizija je potpuno drugačiji svet od pozorišta. Dok na sceni imate luksuz da gradite lik kroz vreme i da dišete zajedno sa publikom, na snimanju imate sekund da budete potpuno uverljivi. Kamera ne prašta ništa - ona odmah vidi laž. Ako nešto odglumite, gledalac to oseti. Morate da budete surovo iskreni. Serija "Koža" je za mene bila prelomna. Sam naziv mi je bio simboličan - kao da sam morala da skinem sve slojeve i da stanem pred kameru potpuno ogoljena. Snimanja su bila iscrpljujuća, radili smo i po dvanaest sati dnevno, često bez pauze, u atmosferi gde vas stalno guraju da date više, još dublje, još jače i za sporedni lik. Bilo je neverovatnih trenutaka na setovima i uvek sam iznova otkrivala svoju snagu.  Mnogi mi kažu da se najviše sećaju mog pogleda u nekim scenama. To je ono što me televizija naučila – da nije potrebno mnogo reči. Nekad je dovoljan jedan pokret oka da prenesete sve. I to je veliko blago koje posle prenosim i u pozorište.

GLAS: Glumu ste završili na Akademiji umjetnosti u Banjaluci kod profesora Velimira Blanića... Kako pamtite taj period i kakva ste iskustva ponijeli sa Akademije i iz Banjaluke generalno?

KOSTIĆ: To je bilo moje krštenje. Akademija u Banjaluci nije bila nimalo glamurozna, ponekad bez grejanja, bez osnovnih uslova, ali sa neverovatnom energijom. Učili smo da budemo glumci u najtežim mogućim okolnostima. Probe po osam sati, glasovi nam pucaju, ruke promrzle, ali niko ne odustaje. Naučila sam važnu lekciju da: Glumac mora da bude i dete i mudrac. Tada mi je to zvučalo kao apstraktna lekcija, a danas shvatam koliko je realna. Iz tog perioda nosim prijateljstva i osećaj da ako preživiš Akademiju, preživećeš sve. Naučila sam da gluma nije profesija za one koji traže udobnost. To je profesija za one koji žele istinu iako boli. Zato najviše volim i poštujem svoju profesorku Jovanku Božović, koja me i dan-danas uči tome šta znači biti jedna dostojanstvena i pravedna glumica, neosujećena.

GLAS: Na čemu trenutno radite i gdje publika može sve da Vas gleda u narednom periodu?

KOSTIĆ: Najviše sam u Nišu, gde "Koštana" nastavlja da živi. To je predstava koja me uvek iznova iznenadi – svaki put otkrijem u njoj nešto novo, kao da nije ista premijera i svako naredno igranje. Ali radim i na jednom autorskom projektu koji mi je posebno drag – monodrami u kojoj spajam savremenu poeziju i elemente fizičkog teatra. Želim da stvorim predstavu u kojoj telo i glas govore jednako snažno, u kojoj publika neće moći da ostane ravnodušna. Verujem da je dužnost umetnika da stalno preispituje formu i da nikada ne igra na sigurno. Ako izađem na scenu i publici bude "udobno", znači da nisam uradila posao do kraja. Umetnost mora da pomeri tlo pod nogama. To je ono što me gura napred.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.