Умје­тност без ла­жи и фо­ли­рања

Ли­ко­вна умје­тност ми је за ових 30 го­ди­на ра­да да­ла мо­гу­ћност да сте­кнем но­ве при­ја­теље. Ис­то та­ко, да­ла ми је при­ли­ку да пу­ту­јем по сви­је­ту и ужи­вам у оно­ме што гле­дам. Да­ла ми је мо­гу­ћност да на је­дан ди­ре­ктан на­чин упо­знам и ра­зми­је­ним ис­кус­тва са сли­ка­ри­ма из дру­гих зе­маља.

Ово је за "Глас Српске" ре­као ака­дем­ски сли­кар Ми­ха­ило Ра­ки­та, ко­ји је не­да­вно до­био на­гра­ду гра­да Бање Лу­ке за не­сумњив до­при­нос ра­зво­ју ли­ко­вне сце­не у Ре­пу­бли­ци Српској и са­радњи са умје­тни­ци­ма из сви­је­та, као и афир­ма­ци­ји мла­дих ства­ра­ла­ца.

Поље умје­тнос­ти, пре­ма Ра­ки­ти­ним ри­је­чи­ма, "чо­вје­ку за­ис­та да­је ве­ли­ке мо­гу­ћнос­ти за је­дним мо­жда ма­ло дру­га­чи­јим на­чи­ном жи­во­та, жи­во­том ко­ји ни­је испуњен ра­змишљањима о нов­цу, о егзис­тен­ци­ји, о не­ка­квом про­фи­ту, све­му оно­ме што му­чи да­нашњег чо­вје­ка. Иако ли­јеп, тај жи­вот ни­ма­ло ни­је лак".

* ГЛAС: Ко­ли­ко Вам зна­чи на­гра­да ко­ја Вам је до­ди­јељена по­во­дом 22. апри­ла, Да­на Бање Лу­ке, с об­зи­ром на то да сте про­шле го­ди­не про­сла­ви­ли 30 го­ди­на ра­да?

РA­КИ­ТA: Сва­ка на­гра­да је не­ка врста сво­је­врсног при­знања за  учињено. Та­ко је и ова Aприл­ска на­гра­да гра­да Бање Лу­ке, у ства­ри, при­знање за све оно што сам у ли­ко­вној умје­тнос­ти ура­дио то­ком ове три де­це­ни­је и за све оно што је на не­ки на­чин кроз тај мој рад у ли­ко­вној умје­тнос­ти би­ло ве­за­но, изме­ђу ос­та­лог, и за Бању Лу­ку. У три де­це­ни­је де­си­ло се пу­но то­га, а кад чо­вјек по­гле­да уна­зад, он­да се не­ми­но­вно упи­та да ли је мо­гло и ви­ше. Вје­ро­ва­тно је мо­гло и ви­ше, мо­жда чак и боље. Aли, ето, та­ко је, ка­ко је. Не мо­же се ни­шта изми­је­ни­ти.  Нас­то­јао сам уви­јек да пос­ти­гнем одре­ђе­ни ни­во и у сво­јим ра­до­ви­ма и на сво­јим изло­жба­ма, за­ла­жу­ћи се за не­што што би се зва­ло умје­тност без ла­жи и фо­ли­рања и ми­слим да сам, до­не­кле, успио у то­ме. Са­да, да ли су мо­ји ра­до­ви не­што изнад или испод не­ког ни­воа, то ће се тек вре­ме­ном са­зна­ти.  

* ГЛAС: Ка­да чо­вјек мо­же да се на­зо­ве умје­тни­ком?

РA­КИ­ТA: Умје­тник се пос­та­је чи­та­вим сво­јим жи­во­том, одно­сно ра­дом у одре­ђе­ној облас­ти умје­тнос­ти, би­ло да сте глу­мац, књиже­вник или му­зи­чар, или да сте сли­кар, гра­фи­чар, ва­јар... Је­днос­та­вно, то пос­та­је­те чи­тав свој ра­дни ви­јек. Е, кад за­врши­те свој ра­дни ви­јек, пос­то­ји не­ка ва­га ко­ја ће изва­га­ти и пла­си­ра­ти вас као ли­чност у умје­тни­ке или оне ко­ји су ту бли­зу, већ ка­ко се де­си. То се нај­чеш­ће до­га­ђа по­сли­је смрти. Ма­ло ту­жно, али ис­ти­ни­то. Ис­то та­ко, све то што ра­ди­мо су у ства­ри на­ши ра­до­ви ко­ји још уви­јек ни­су умје­тни­чка дје­ла. Зна­чи, је­дан рад мо­же пре­тен­до­ва­ти да бу­де умје­тни­чко дје­ло, али за та­ко не­што је по­тре­бно да про­ђе из­вје­сно ври­је­ме, по­тре­бна је ва­ло­ри­за­ци­ја тог ра­да и он­да кла­си­фи­ка­ци­ја и пос­тављање у овај или онај ни­во. Ствар­но се чу­дим сврше­ним сту­ден­ти­ма ли­ко­вних ака­де­ми­ја. Они се­бе одмах по за­вршет­ку фа­кул­те­та на­зи­ва­ју умје­тни­ци­ма. Па за сва­ки по­сао у жи­во­ту по­тре­бно је из­вје­сно ври­је­ме да би се сте­кла пра­кса, да би чо­вјек на не­ки на­чин сам осми­слио тај свој рад и оно што же­ли да ра­ди, ко­рис­те­ћи не­ка­кву по­дло­гу ко­ју је до­био то­ком шко­ло­вања.  

* ГЛAС: Ка­ква ли­ко­вна умје­тност пре­ма Ва­ма тре­ба да бу­де?

РA­КИ­ТA: Већ сам ре­као да пос­то­је зло­упо­тре­бе одре­ђе­них тер­ми­на, ма­да по­не­кад то и ни­су зло­упо­тре­бе. Је­днос­та­вно, та­кви на­зи­ви нас­та­ју из пу­ког не­знања, јер код нас, чи­ни ми се (не­ка ми опрос­те ли­ко­вни кри­ти­ча­ри и ис­то­ри­ча­ри умје­тнос­ти) да је по­јам са­вре­ме­нос­ти поистовијећен са пој­мом мо­дер­нос­ти. То су је­днос­та­вно ре­цеп­ти ко­је нам сви­јет ну­ди за не­ка­кву ви­зи­ју не­че­га што не­ма ни­ка­кве бла­ге ве­зе са на­ма. Зна­чи, ни са на­шом кул­ту­ром, ни са на­шим мен­та­ли­те­том, ни са на­шим на­чи­ном ра­змишљања и свим оним што по­дра­зу­ми­је­ва је­дну обра­зо­ва­ну ли­чност. Све те чи­ни­је тог свјет­ског пу­дин­га ко­је се из­да­шно ну­де свим земљама у ства­ри не­ма­ју ама баш ни­ка­кве ве­зе ни са тим земљама из ко­јих до­ла­зе. И због то­га ми се чи­ни да мно­ги на­ши људи ко­ји се ба­ве ли­ко­вном умје­тнош­ћу и не са­мо ли­ко­вном умје­тнош­ћу, је­днос­та­вно су па­ли на тај пу­динг ко­ји им се ну­ди и ап­со­лу­тно одба­ци­ли ра­змишљање о се­би, о сво­јој кул­ту­ри и оно­ме што би они мо­гли да­ти у уку­пној кул­ту­ри ка­да би се окре­ну­ли са­мо­ме се­би. Нор­мал­но, ве­зе у сви­је­ту мо­ра­ју пос­то­ја­ти, из­мје­на ис­кус­та­ва, све то сто­ји, али то не тре­ба, на не­ки на­чин, на­ка­ра­дно схва­та­ти и про­те­жи­ра­ти као не­што што је врхун­ско. Јер, сва­ко умје­тни­чко дје­ло, без об­зи­ра на то ко­јој бран­ши при­па­да, мо­ра да има свој ква­ли­тет, мо­ра да има осно­вне еле­мен­те на ко­ји­ма по­чи­ва та умје­тност или је­днос­та­вно: мо­ра има­ти свој ка­ра­ктер, мо­ра има­ти сво­ју умје­тни­чку те­жи­ну. Aко то­га не­ма, он­да је то све чис­то про­да­вање ма­гле, ко­је се код нас нај­чеш­ће до­га­ђа.

* ГЛAС: Сли­ка­ли сте и ико­не. Ко­ли­ко је то за­хва­лан или не­за­хва­лан те­рен за кре­ати­вни рад?

РA­КИ­ТA: Не бих ре­као за­хвал­но или не­за­хвал­но. Ја бих ра­ди­је пос­та­вио пи­тање ко­ли­ки је то иза­зов за умје­тни­ка ко­ји да­нас жи­ви и ра­ди и да до­ђе у при­ли­ку да сли­ка ико­не или да осли­ка­ва фрес­ке у цркви. У сва­ком слу­ча­ју, то је за­ис­та ве­ли­ки иза­зов. Мно­ги умје­тни­ци не ра­змишљају о то­ме шта су ти ка­но­ни и за­што су они пос­тављени, и шта се у окви­ру њих мо­же ура­ди­ти. Ка­но­ни су са­мо је­дно од пра­ви­ла ко­је се одно­си на одре­ђе­ни из­глед ли­ко­ва, бо­ју и из­глед њихо­ве одје­ће. Све ос­та­ло је при­ча ко­ја је нас­та­ла из Би­бли­је и пре­то­че­на у је­дну видљиву сли­ку. Ка­но­ни не про­по­ви­је­да­ју пра­ви­ло ка­ко ће­те ви ту при­чу ис­при­ча­ти. Зна­чи, сва­ки аутор би­блиј­ску при­чу до­живљава на свој на­чин. Сва­ког све­ца ко­јег тре­ба да ра­ди он до­живљава на свој на­чин, кроз оно што је про­чи­тао и он­да да­је се­би ту сло­бо­ду да га та­ко ура­ди, али држе­ћи се ових осно­вних пос­ту­ла­та ко­ји се ти­чу бо­је одје­ће, из­гле­да ли­ка.

Ли­ко­вне ко­ло­ни­је

Око ли­ко­вних ко­ло­ни­ја се задњих не­ко­ли­ко го­ди­на, за­ис­та, ло­ме копља и стал­но се пос­тавља пи­тање је­су ли по­тре­бне, шта се њима до­би­ја, да ли су оправ­да­на уло­же­на сред­ства у њих, ко­ји је ква­ли­тет све­га то­га. Мно­ги су про­тив ли­ко­вних ко­ло­ни­ја, јер је њихов став да се за не­дјељу да­на, ко­ли­ко оне у ве­ћи­ни слу­ча­је­ва тра­ју, не мо­же на­пра­ви­ти до­бар рад. Ја ми­слим да мо­же. Пре­ма то­ме, ако тај чо­вјек има не­ки ни­во, он ће тај ни­во за­држа­ти и на ко­ло­ни­ји. Пи­там се ко­ји је то умје­тник не мо­же ура­ди­ти по­ште­ну и ква­ли­те­тну сли­ку за се­дам да­на? Ли­ко­вне ко­ло­ни­је, ако су ква­ли­те­тно осмишљене и ако су по­зва­ни афир­ми­са­ни ауто­ри, не мо­гу да про­па­дну и уви­јек ће се до­би­ти да­ле­ко ви­ше не­го што је у њих уло­же­но - ре­као је Ми­ха­ило Ра­ки­та.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.