Umje­tnost bez la­ži i fo­li­ranja

Li­ko­vna umje­tnost mi je za ovih 30 go­di­na ra­da da­la mo­gu­ćnost da ste­knem no­ve pri­ja­telje. Is­to ta­ko, da­la mi je pri­li­ku da pu­tu­jem po svi­je­tu i uži­vam u ono­me što gle­dam. Da­la mi je mo­gu­ćnost da na je­dan di­re­ktan na­čin upo­znam i ra­zmi­je­nim is­kus­tva sa sli­ka­ri­ma iz dru­gih ze­malja.

Ovo je za "Glas Srpske" re­kao aka­dem­ski sli­kar Mi­ha­ilo Ra­ki­ta, ko­ji je ne­da­vno do­bio na­gra­du gra­da Banje Lu­ke za ne­sumnjiv do­pri­nos ra­zvo­ju li­ko­vne sce­ne u Re­pu­bli­ci Srpskoj i sa­radnji sa umje­tni­ci­ma iz svi­je­ta, kao i afir­ma­ci­ji mla­dih stva­ra­la­ca.

Polje umje­tnos­ti, pre­ma Ra­ki­ti­nim ri­je­či­ma, "čo­vje­ku za­is­ta da­je ve­li­ke mo­gu­ćnos­ti za je­dnim mo­žda ma­lo dru­ga­či­jim na­či­nom ži­vo­ta, ži­vo­tom ko­ji ni­je ispunjen ra­zmišljanjima o nov­cu, o egzis­ten­ci­ji, o ne­ka­kvom pro­fi­tu, sve­mu ono­me što mu­či da­našnjeg čo­vje­ka. Iako li­jep, taj ži­vot ni­ma­lo ni­je lak".

* GLAS: Ko­li­ko Vam zna­či na­gra­da ko­ja Vam je do­di­jeljena po­vo­dom 22. apri­la, Da­na Banje Lu­ke, s ob­zi­rom na to da ste pro­šle go­di­ne pro­sla­vi­li 30 go­di­na ra­da?

RA­KI­TA: Sva­ka na­gra­da je ne­ka vrsta svo­je­vrsnog pri­znanja za  učinjeno. Ta­ko je i ova April­ska na­gra­da gra­da Banje Lu­ke, u stva­ri, pri­znanje za sve ono što sam u li­ko­vnoj umje­tnos­ti ura­dio to­kom ove tri de­ce­ni­je i za sve ono što je na ne­ki na­čin kroz taj moj rad u li­ko­vnoj umje­tnos­ti bi­lo ve­za­no, izme­đu os­ta­log, i za Banju Lu­ku. U tri de­ce­ni­je de­si­lo se pu­no to­ga, a kad čo­vjek po­gle­da una­zad, on­da se ne­mi­no­vno upi­ta da li je mo­glo i vi­še. Vje­ro­va­tno je mo­glo i vi­še, mo­žda čak i bolje. Ali, eto, ta­ko je, ka­ko je. Ne mo­že se ni­šta izmi­je­ni­ti.  Nas­to­jao sam uvi­jek da pos­ti­gnem odre­đe­ni ni­vo i u svo­jim ra­do­vi­ma i na svo­jim izlo­žba­ma, za­la­žu­ći se za ne­što što bi se zva­lo umje­tnost bez la­ži i fo­li­ranja i mi­slim da sam, do­ne­kle, uspio u to­me. Sa­da, da li su mo­ji ra­do­vi ne­što iznad ili ispod ne­kog ni­voa, to će se tek vre­me­nom sa­zna­ti.  

* GLAS: Ka­da čo­vjek mo­že da se na­zo­ve umje­tni­kom?

RA­KI­TA: Umje­tnik se pos­ta­je či­ta­vim svo­jim ži­vo­tom, odno­sno ra­dom u odre­đe­noj oblas­ti umje­tnos­ti, bi­lo da ste glu­mac, knjiže­vnik ili mu­zi­čar, ili da ste sli­kar, gra­fi­čar, va­jar... Je­dnos­ta­vno, to pos­ta­je­te či­tav svoj ra­dni vi­jek. E, kad za­vrši­te svoj ra­dni vi­jek, pos­to­ji ne­ka va­ga ko­ja će izva­ga­ti i pla­si­ra­ti vas kao li­čnost u umje­tni­ke ili one ko­ji su tu bli­zu, već ka­ko se de­si. To se naj­češ­će do­ga­đa po­sli­je smrti. Ma­lo tu­žno, ali is­ti­ni­to. Is­to ta­ko, sve to što ra­di­mo su u stva­ri na­ši ra­do­vi ko­ji još uvi­jek ni­su umje­tni­čka dje­la. Zna­či, je­dan rad mo­že pre­ten­do­va­ti da bu­de umje­tni­čko dje­lo, ali za ta­ko ne­što je po­tre­bno da pro­đe iz­vje­sno vri­je­me, po­tre­bna je va­lo­ri­za­ci­ja tog ra­da i on­da kla­si­fi­ka­ci­ja i pos­tavljanje u ovaj ili onaj ni­vo. Stvar­no se ču­dim svrše­nim stu­den­ti­ma li­ko­vnih aka­de­mi­ja. Oni se­be odmah po za­vršet­ku fa­kul­te­ta na­zi­va­ju umje­tni­ci­ma. Pa za sva­ki po­sao u ži­vo­tu po­tre­bno je iz­vje­sno vri­je­me da bi se ste­kla pra­ksa, da bi čo­vjek na ne­ki na­čin sam osmi­slio taj svoj rad i ono što že­li da ra­di, ko­ris­te­ći ne­ka­kvu po­dlo­gu ko­ju je do­bio to­kom ško­lo­vanja.  

* GLAS: Ka­kva li­ko­vna umje­tnost pre­ma Va­ma tre­ba da bu­de?

RA­KI­TA: Već sam re­kao da pos­to­je zlo­upo­tre­be odre­đe­nih ter­mi­na, ma­da po­ne­kad to i ni­su zlo­upo­tre­be. Je­dnos­ta­vno, ta­kvi na­zi­vi nas­ta­ju iz pu­kog ne­znanja, jer kod nas, či­ni mi se (ne­ka mi opros­te li­ko­vni kri­ti­ča­ri i is­to­ri­ča­ri umje­tnos­ti) da je po­jam sa­vre­me­nos­ti poistovijećen sa poj­mom mo­der­nos­ti. To su je­dnos­ta­vno re­cep­ti ko­je nam svi­jet nu­di za ne­ka­kvu vi­zi­ju ne­če­ga što ne­ma ni­ka­kve bla­ge ve­ze sa na­ma. Zna­či, ni sa na­šom kul­tu­rom, ni sa na­šim men­ta­li­te­tom, ni sa na­šim na­či­nom ra­zmišljanja i svim onim što po­dra­zu­mi­je­va je­dnu obra­zo­va­nu li­čnost. Sve te či­ni­je tog svjet­skog pu­din­ga ko­je se iz­da­šno nu­de svim zemljama u stva­ri ne­ma­ju ama baš ni­ka­kve ve­ze ni sa tim zemljama iz ko­jih do­la­ze. I zbog to­ga mi se či­ni da mno­gi na­ši ljudi ko­ji se ba­ve li­ko­vnom umje­tnoš­ću i ne sa­mo li­ko­vnom umje­tnoš­ću, je­dnos­ta­vno su pa­li na taj pu­ding ko­ji im se nu­di i ap­so­lu­tno odba­ci­li ra­zmišljanje o se­bi, o svo­joj kul­tu­ri i ono­me što bi oni mo­gli da­ti u uku­pnoj kul­tu­ri ka­da bi se okre­nu­li sa­mo­me se­bi. Nor­mal­no, ve­ze u svi­je­tu mo­ra­ju pos­to­ja­ti, iz­mje­na is­kus­ta­va, sve to sto­ji, ali to ne tre­ba, na ne­ki na­čin, na­ka­ra­dno shva­ta­ti i pro­te­ži­ra­ti kao ne­što što je vrhun­sko. Jer, sva­ko umje­tni­čko dje­lo, bez ob­zi­ra na to ko­joj bran­ši pri­pa­da, mo­ra da ima svoj kva­li­tet, mo­ra da ima osno­vne ele­men­te na ko­ji­ma po­či­va ta umje­tnost ili je­dnos­ta­vno: mo­ra ima­ti svoj ka­ra­kter, mo­ra ima­ti svo­ju umje­tni­čku te­ži­nu. Ako to­ga ne­ma, on­da je to sve čis­to pro­da­vanje ma­gle, ko­je se kod nas naj­češ­će do­ga­đa.

* GLAS: Sli­ka­li ste i iko­ne. Ko­li­ko je to za­hva­lan ili ne­za­hva­lan te­ren za kre­ati­vni rad?

RA­KI­TA: Ne bih re­kao za­hval­no ili ne­za­hval­no. Ja bih ra­di­je pos­ta­vio pi­tanje ko­li­ki je to iza­zov za umje­tni­ka ko­ji da­nas ži­vi i ra­di i da do­đe u pri­li­ku da sli­ka iko­ne ili da osli­ka­va fres­ke u crkvi. U sva­kom slu­ča­ju, to je za­is­ta ve­li­ki iza­zov. Mno­gi umje­tni­ci ne ra­zmišljaju o to­me šta su ti ka­no­ni i za­što su oni pos­tavljeni, i šta se u okvi­ru njih mo­že ura­di­ti. Ka­no­ni su sa­mo je­dno od pra­vi­la ko­je se odno­si na odre­đe­ni iz­gled li­ko­va, bo­ju i iz­gled njiho­ve odje­će. Sve os­ta­lo je pri­ča ko­ja je nas­ta­la iz Bi­bli­je i pre­to­če­na u je­dnu vidljivu sli­ku. Ka­no­ni ne pro­po­vi­je­da­ju pra­vi­lo ka­ko će­te vi tu pri­ču is­pri­ča­ti. Zna­či, sva­ki autor bi­blij­sku pri­ču do­življava na svoj na­čin. Sva­kog sve­ca ko­jeg tre­ba da ra­di on do­življava na svoj na­čin, kroz ono što je pro­či­tao i on­da da­je se­bi tu slo­bo­du da ga ta­ko ura­di, ali drže­ći se ovih osno­vnih pos­tu­la­ta ko­ji se ti­ču bo­je odje­će, iz­gle­da li­ka.

Li­ko­vne ko­lo­ni­je

Oko li­ko­vnih ko­lo­ni­ja se zadnjih ne­ko­li­ko go­di­na, za­is­ta, lo­me koplja i stal­no se pos­tavlja pi­tanje je­su li po­tre­bne, šta se njima do­bi­ja, da li su oprav­da­na ulo­že­na sred­stva u njih, ko­ji je kva­li­tet sve­ga to­ga. Mno­gi su pro­tiv li­ko­vnih ko­lo­ni­ja, jer je njihov stav da se za ne­djelju da­na, ko­li­ko one u ve­ći­ni slu­ča­je­va tra­ju, ne mo­že na­pra­vi­ti do­bar rad. Ja mi­slim da mo­že. Pre­ma to­me, ako taj čo­vjek ima ne­ki ni­vo, on će taj ni­vo za­drža­ti i na ko­lo­ni­ji. Pi­tam se ko­ji je to umje­tnik ne mo­že ura­di­ti po­šte­nu i kva­li­te­tnu sli­ku za se­dam da­na? Li­ko­vne ko­lo­ni­je, ako su kva­li­te­tno osmišljene i ako su po­zva­ni afir­mi­sa­ni auto­ri, ne mo­gu da pro­pa­dnu i uvi­jek će se do­bi­ti da­le­ko vi­še ne­go što je u njih ulo­že­no - re­kao je Mi­ha­ilo Ra­ki­ta.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.