Трилинг књижевних асова

Не памтимо кад су нас, дан за даном, напустила три непоновљива српска песника и писца. У петак – Вујица Решин Туцић, у суботу – Драгомир Брајковић, у недељу – Милорад Павић! Трилинг књижевних асова, три непоновљиве судбине у српском језику!

Сва тројица – моје старије незаборавне колеге, врсни песници и писци, учесници Бранковог кола. Песнички првенац Вујице Решина Туцића (1941, Меленци код Зрењанина) "Јаје у челичној љусци" био је "страно тело" у контексту тадашње савремене поезије. Бануо је "силан песник" сав у звуку и роју језика, авангардни рапсод експеримента, чудесни маг непотрошивих речи. Као никад дотад, указао се слалом гротеске и хумора, жестоке сатире и сарказма, а све у лепршавој игри и музици, у демијуршкој раскоши рушења и подизања. Незаборавна је његова помоћ младим писцима да, насупрот забранама, промовишу свој тек испупели часопис "То јест" на чијем сам челу, непреврео, у студентским данима био. На Бранковом колу, Туцић није пропуштао ни један песнички шаховски турнир.

Драгомир Брајковић (1947, Писана Јела код Бијелог Поља), песник чувене "Крваве свадбе у Брзави", до универзалног овековечио свој завичај насликан у голој елементарности живота, у менталитетској слици сталног надгорњавања ероса и танатоса, у знаку упаљеног динарског нерва у песми и нарицању. Као ретко која песничка књига, ова је доживела чак петнаест издања. Захваљујући Брајковићу, своје младалачке песме, још из Приједора, објављивао сам у "Младости" и на Радио Београду. Надахнутом беседом о Радичевићу, 2000. године, Драгомир Брајковић је свечано отворио 29. Бранково коло.

Четврт века је прошло од појаве антологијског "Хазарског речника" Милорада Павића (1928, Београд). Осамдесет издања на разним језицима света! Дивно чудо српске и светске књижевности! Фантастика матерњег језика, приче без краја, отворене слике и призори, чворови и распетљаји чулних сензација, радост интуиције, мешавина снова и стварности, релативизовање времена и простора, све у ватромету несвакидашњег дара Милорада Павића. Имао сам привилегују да будем његов студент, и не само то, већ да ми Павић буде и рецензент ране песничке књиге у београдској "Просвети", а да ми о томе ништа није говорио – све док се збирка није појавила у књижарама. Павић је 1988. године свечано отворио 17. Бранково коло латинском изреком: Vox populi, vox dei (Глас народа, глас је Бога).

Павић, Брајковић и Туцић! Фатум живота својим мистичним крајем обзнањује чуда и судбински спаја имена и дела по својим начелима. Нама преостаје да гонетамо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.