Triling književnih asova

Ne pamtimo kad su nas, dan za danom, napustila tri neponovljiva srpska pesnika i pisca. U petak – Vujica Rešin Tucić, u subotu – Dragomir Brajković, u nedelju – Milorad Pavić! Triling književnih asova, tri neponovljive sudbine u srpskom jeziku!

Sva trojica – moje starije nezaboravne kolege, vrsni pesnici i pisci, učesnici Brankovog kola. Pesnički prvenac Vujice Rešina Tucića (1941, Melenci kod Zrenjanina) "Jaje u čeličnoj ljusci" bio je "strano telo" u kontekstu tadašnje savremene poezije. Banuo je "silan pesnik" sav u zvuku i roju jezika, avangardni rapsod eksperimenta, čudesni mag nepotrošivih reči. Kao nikad dotad, ukazao se slalom groteske i humora, žestoke satire i sarkazma, a sve u lepršavoj igri i muzici, u demijurškoj raskoši rušenja i podizanja. Nezaboravna je njegova pomoć mladim piscima da, nasuprot zabranama, promovišu svoj tek ispupeli časopis "To jest" na čijem sam čelu, neprevreo, u studentskim danima bio. Na Brankovom kolu, Tucić nije propuštao ni jedan pesnički šahovski turnir.

Dragomir Brajković (1947, Pisana Jela kod Bijelog Polja), pesnik čuvene "Krvave svadbe u Brzavi", do univerzalnog ovekovečio svoj zavičaj naslikan u goloj elementarnosti života, u mentalitetskoj slici stalnog nadgornjavanja erosa i tanatosa, u znaku upaljenog dinarskog nerva u pesmi i naricanju. Kao retko koja pesnička knjiga, ova je doživela čak petnaest izdanja. Zahvaljujući Brajkoviću, svoje mladalačke pesme, još iz Prijedora, objavljivao sam u "Mladosti" i na Radio Beogradu. Nadahnutom besedom o Radičeviću, 2000. godine, Dragomir Brajković je svečano otvorio 29. Brankovo kolo.

Četvrt veka je prošlo od pojave antologijskog "Hazarskog rečnika" Milorada Pavića (1928, Beograd). Osamdeset izdanja na raznim jezicima sveta! Divno čudo srpske i svetske književnosti! Fantastika maternjeg jezika, priče bez kraja, otvorene slike i prizori, čvorovi i raspetljaji čulnih senzacija, radost intuicije, mešavina snova i stvarnosti, relativizovanje vremena i prostora, sve u vatrometu nesvakidašnjeg dara Milorada Pavića. Imao sam privileguju da budem njegov student, i ne samo to, već da mi Pavić bude i recenzent rane pesničke knjige u beogradskoj "Prosveti", a da mi o tome ništa nije govorio – sve dok se zbirka nije pojavila u knjižarama. Pavić je 1988. godine svečano otvorio 17. Brankovo kolo latinskom izrekom: Vox populi, vox dei (Glas naroda, glas je Boga).

Pavić, Brajković i Tucić! Fatum života svojim mističnim krajem obznanjuje čuda i sudbinski spaja imena i dela po svojim načelima. Nama preostaje da gonetamo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.