Ток

До наших дана, из прошлости, доспјело је, између осталог, и једно старогрчко запажање приписано човјеку којег памтимо по имену Хераклит. То запажање изражено је тврдњом која каже да све тече. Живот тече, свијет тече, живот и свијет су у току... Општи ток има своја рачвања и гранања, па отуд настаје безброј токова, разврстаних на главније и споредније. Такође, испоставило се да воља настоји да неке токове преусмјери, а неке и заустави, па су људи, много старији од Хераклита, почели да упошљавају своје стваралаштво како би опредметили различита средства за дјеловање воље на ток. Једно од тих средстава познајемо под називом чеп.

Чеп спутава ток, онемогућује проток, али као што може да зачепи, он може и да отчепи, да ослободи ток, да омогући проток. Ми набијамо и вадимо чепове, себи и око себе. Зачепљујемо, отчепљујемо, прочепљујемо, и понекад покушавамо да утичемо на ток ствари тако што некога начепимо или тако што се некоме чепимо.

Историјски ток, као доток прошлости у свијест садашњости, пун је чепова. Не можемо да живимо без икаквог памћења и без сјећања на протекли живот, наш и онај који му претходи. Човјек у којег би био чврсто набијен чеп потпуног заборава, могао би да обитава једино у здравственим установама које би му пружале баштованску његу, током недовршивог склапања вадичепа за чупање таквог чепа. Међутим, изгледа да бескрајна ширина корита историјског тока далеко премашује опсег нашег памћења, па је све што у садашњости можемо да знамо о току историје препуно чепова заборава и тајне, који тај ток не заустављају у потпуности, али му без устручавања сужавају струк на, више или мање складну, људску мјеру.

Сваки тренутни ток живота, који називамо садашњост, такође обилује чеповима. Мисли које настојимо да заокружимо и радње које настојимо да спроведемо често наилазе на чепове, који ту стоје игром случаја, или их је нека воља ту углавила. Ово није увијек непожељно, јер тако провјеравамо колико смо преиспитали наше мисли и радње. Чеп садашњости постаје све непожељнији како постаје чвршћа наша увјереност да свако преиспитавање само потврђује ваљаност наших мисли и радњи. Aко и надаље ништа и нико не успије да нас разувјери, ми у једном тренутку почнемо да осјећамо бујицу животног тока од којег надолази неминовност наших мисли и радњи, толико да се ми силно ускомешамо, и мућкамо, и мућкамо, док не избијемо чеп као из боце пјенушавог вина. Онда потече славље, весеље, можда и мамурлук...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.