Тара Јованић за Глас Српске о изазовима и радостима које носи свијет позорнице

Нисам очекивала награду за глумицу вечери, посебно јер сам још студент и тек градим свој пут. Рад са искусним колегама ми је дао много више него што сам могла да замислим и то ми је најважније. Награда ми је лијепа потврда да сам на добром путу, али за мене је најважније да наставим да радим и учим. Знам да је преда мном још пуно рада и изазова, али то ме не плаши, напротив, радује ме.

Рекла је ово за "Глас Српске" Тара Јованић, талентована глумица и студент завршне године на Академији умјетности, коментаришући колико јој значи освојена награда на позоришном фестивалу "Мостарска лиска" за улогу Еве у представи "Разбијени крчаг" аутора Хајнриха фон Клајста, а у режији Татјане Мандић Ригонат. 

Талентована умјетница каже да су припреме за улогу Еве биле захтјеван процес, уз много преиспитивања, али да је прецизно написан текст олакшао све изазове тог задатка. 

- Припремајући се за улогу Еве осјећала сам велику одговорност и према самом тексту, и према теми којом се бави. С једне стране, није ми било тешко да разумијем Еву, јер је писац изузетно дубоко и прецизно написао комад, што ми је дало чврсту основу за рад. Такође, редитељка је водила процес с великом осјетљивошћу и разумијевањем, што ми је много помогло у изградњи овог лика. С друге стране улога Еве носи са собом тешку причу и огромну емотивну дубину. Није ми било лако, јер сам осјећала велику одговорност према свим женама које су прошле кроз слична искуства као мој лик. Та одговорност ме је често доводила до преиспитивања, како да истинито и с поштовањем пренесем њихову бол, снагу и борбу. У тим тренуцима било је превирања и недоумица, што је, вјерујем, и дио сваког искреног умјетничког процеса. Али управо та унутрашња борба донијела је и највећу искреност у мом извођењу. 

ГЛАС: Познати су процеси кроз које глумац пролази током школовања, тако да и није чудно што многи глуму поистовјећују са дијагнозом, али, наравно, у оном племенитом значењу. Такође, ријеч "отварање" је од круцијалног значаја за сваког глумца и без тог ријешеног задатка нема глумца/умјетника. Чувену фазу "отварања" глумци махом, ако не и сама већина, рјешавају током школовања, али има случајева када се то дешава након академије. Каква је Ваша дефиниција "отварања" и шта она значи за глумца? 

 ЈОВАНИЋ: Знам да се студирање глуме често повезује са нечим веома тешким и изазовним, и сасвим је јасно зашто, сви смо прошли кроз интензивне процесе преиспитивања, сумње и цјелокупног рада на себи. 
Али ја бих ипак вољела да нагласим колико је то, уз све напоре, било и забавно. Да, било је тешко, али много чешће је било узбудљиво, весело, пуно игре и смијеха. Када је ријеч о "отварању", нисам сигурна да у потпуности могу да објасним шта то значи или да тачно знам у којем тренутку се то десило. Можда то и није један тренутак, него низ малих помјерања, суочавања и храбрости који се дешава током читавог школовања. Али ако бих морала да повежем тај појам са неким конкретним искуством, рекла бих да је рад на античкој трагедији био тај највећи изазов. 
Тај процес је тражио да најдубље завиримо у себе, да отворено и храбро користимо све што имамо као глумци, тијело, глас, емоцију, мисао. Често се тај задатак сматра најтежим на академији, али за мене је био и најузбудљивији. Баш тада сам осјетила колико могу, и можда први пут била стварно поносна на себе. Можда је то "отварање" или барем један његов облик. 

ГЛАС: Играте у хваљеним комадима попут "Хекабе" и "Кастинга". То су представе у којима играте са својима колегама са класе и судећи по реакцијама оне су нашле једнак емоционални језик, како са глумцима који их носе, тако и са публиком која их је гледала? Како су се уопште ови комади нашли пред Вашом генерацијом академије и колико је изазовно било дати ново виђење два неоспорна класика? 

ЈОВАНИЋ: Оба комада су дошла до нас кроз рад са професорима који су препознали снагу тих текстова. "Хекаба" и "Кастинг" јесу класици, али не у смислу нечег застарјелог, напротив, теме које доносе су и те како савремене и болне. Баш због тога је било важно да им приђемо са великом посвећеношћу. И Еурипид и Александар Галин су велики драмски писци чији ликови отварају простор глумцу да машта, расте и да увијек истражује нове границе. Било је изазовно, али уједно и узбудљиво, јер смо кроз тај процес много научили, не само о глуми, него и о себи. Радили смо као екипа и заједно смо тражили начин да то што играмо буде живо и стварно. Публика је то, чини ми се, препознала и на то смо најпоноснији. 

ГЛАС: Које бисте поређење из данашњице могли узети, а да се подудара са сљепилом догађаја из представе" Хекаба", старе преко двије хиљаде година, али рекло би се вјечно актуелне? 

ЈОВАНИЋ: Тешко је не повући паралелу између "Хекабе" и стварности која нас и даље окружује. Тај комад, иако стар преко двије хиљаде година, говори о жртвама које остају без гласа, о женама које губе све у рату, а ипак се од њих очекује тишина, понизност и покорност. Хекаба је мајка, заробљеница, удовица и у сваком том слоју невидљива у очима мушког свијета који води ратове и доноси одлуке. Та слијепа тачка друштва према женској патњи, посебно у контексту ратова и логора, није прошлост. И данас постоје жене чија бол није призната, чије се свједочанство игнорише или умањује. "Хекаба" није само трагедија једне жене, она је глас свих мајки које су изгубиле дјецу, свих жена које су прегажене системом и историјом, а ипак су остале на ногама. Зато је овај текст толико актуелан, не зато што се историја понавља, него зато што неке истине никада нису престале да трају. 

ГЛАС: Звучи можда као флоскула, али гдје волите више да глумите у "Хекаби" или у "Кастингу". Укратко, да ли као глумица више нагињете комедији или драмским комадима, прецизније речено, гдје се Тара Јованић осјећа глумачки као код куће? 

ЈОВАНИЋ: Тешко ми је да бирам између "Хекабе" и "Кастинга" јер су оба искуства била јако драгоцјена и свака представа ми је донијела нешто другачије. Не бих рекла да ме једно инспирише више од другог. Волим када ме улога тјера да мислим, копам, размишљам о њој и након пробе. У том смислу жанр је само алат, а радост игре остаје иста. На самом сам почетку и баш због тога желим да играм што разноврсније улоге. Не желим да се вежем за један тип израза или емоције. Управо та слобода да истражујем различите свјетове за мене је највећа чар глуме. 

ГЛАС: Ближи се крај студирању глуме које се умногоме разликује од студирања осталих наука, јер укратко студенту уз знање пружа рад на себи. Када изађете са академије, које су то најважније ствари које ће Тара Јованић ставити у свој кофер знања? 

ЈОВАНИЋ: Свако знање које сам добила током студија ми је драгоцјено. Тешко је у једном кратком одговору сажети све оно што је било важно, јер је овај пут био испуњен и учењем и преиспитивањем, и личним растом. 
Оно што сигурно носим са собом јесте све што су нас професори глуме учили, не само кроз часове, већ и кроз свој примјер. Њихов однос према раду, одговорност, етика, страст, све то су лекције које ћу памтити током цијеле каријере. Захвална сам им на свему што су подијелили са нама и што су вјеровали у нас и онда када ми сами можда нисмо. Посебно сам срећна што сам ове четири године провела са својим колегама са класе. Од њих сам много учила, некад више него што сам била свјесна у том тренутку. Заједно смо дијелили све - и сумње и радости - и та искуства ће ми заувијек остати важна. 

ВИДИЦИ

ГЛАС: Мимо позоришне умјетности, према којој је Ваша пасионираност и љубав очигледна, да ли постоји још нека умјетност према којој гајите осјећања? 

ЈОВАНИЋ: Поред позоришта, волим и друге облике умјетности. У свакој врсти умјетности човјек може пронаћи нешто благотворно за своју душу. Музику волим јер ми често помаже да се опустим и да у себи пронађем мир. Такође, волим да читам, јер ми то доноси нове перспективе и инспирацију. Свјесна сам да је глума мој главни покретач, али мислим да је важно да човјек пронађе више начина да изрази своја осјећања и прошири своје видике. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.