Тања Шљивар: У позоришту не можеш да промијениш канал

Питање грађанске одговорности је питање које сваки појединац себи треба да постави, а не само драмски писац или умјетник уопште. Специфичност позоришта као медија је у директној комуникацији глумаца са публиком.

Када се у позоришту нешто каже, то одјекне. Гледалац представе не може да промијени канал, или затвори књигу или паузира филм. Он може да изађе из сале, али и то је знак да је до њега нешто допрло, па и тај излазак представља својеврстан јавни чин.

Рекла је ово у интервјуу за "Глас Српске" драмски писац Тања Шљивар, добитник награде "Борислав Михајловић Михиз". Бањалучанка Тања Шљивар је ове године дипломирала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду.

Осим двије драме, Тања Шљивар је написала и збирку кратких прича "Соба на трећем спрату", сценарио "Радници умиру певајући", радио-адаптацију "Дневника" Лазе Костића и низ других текстова.

* ГЛAС: У којој мјери Вас "Михизова" награда обавезује да се још више у својим драмама посветите актуелним темама које се тичу свих нас?

ШЉИВAР: Михизове опсесивне теме биле су демистификовање "великих истина" и бескомпромисно обрачунавање са свим врстама неправди и злочина које је, између осталих, и он лично на својој кожи осјетио. У том смислу говорења истине, награда која носи име овог великог човјека ме у даљем стваралаштву јако обавезује. Са друге стране, теме у позоришту могу да се тичу свих нас, али нама је увијек драже да затварамо очи пред истином. Истину је тешко говорити, а и слушати, била она лична, породична или историјска, а онда се доводи у питање комплетна рецепција дјела. Јер, ако нема критичне масе која чини публику, позориште губи смисао. Позоришне представе не могу да се праве само за друге позоришне професионалце, што је у посљедње вријеме у региону случај.

* ГЛAС: С обзиром на то да награда подразумијева и штампање књиге изабраних драма, када можемо очекивати ту збирку и у чијем издању?

ШЉИВAР: Збирка би требало да се појави, на српском и енглеском језику, средином сљедеће године у издању Прве српске читаонице у Иригу. Издавање збирке финансирају фонд "Борислав Михајловић Михиз" и Влада Војводине.

* ГЛAС: Aутор сте драма "Пошто је паштета" и "Гребање или како се убила моја бака", које су наишле на велики одјек у културној јавности региона. Чиме сте били подстакнути када сте стварали ова дјела?

ШЉИВAР: Обје драме настале су као производ, реакција, коментар и посљедица мог одрастања у Бањалуци. Ликови у драмама варирају од мојих познаника, преко личности из естрадног живота, до оних потпуно фиктивних. Говор, симптоматична понашања, стања, емоције, специфични су, како за мене, тако и за људе који су ме претходних двадесетак година окруживали. Истраживање драмске форме је ствар која ме у писању тренутно највише интересује, па се и садржај мојих драма, за који сам увијек имала доста материјала, прилагођавао форми и тако су настале ове двије драме.

Премијера у "Aтељеу 212"

* ГЛAС: Шта ускоро ново можемо очекивати из Вашег пера и када ћемо неку од тих драма гледати у позоришту?

ШЉИВAР: Тренутно радим на преправкама мог дипломског филмског сценарија, а размишљам и о новој драми, али још ништа нисам ставила на папир. Премијера драме "Пошто је паштета" биће средином децембра у београдском позоришту "Aтеље 212", у режији Снежане Тришић и са Зијахом Соколовићем у главној улози.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.