Тања Бошковић: Свет се боље види затворених очију

Љубав се негује само у загрљају и много је важније додирнути некога него све лепе речи које можете да напишете. Једино у загрљају ће се створити нешто ново и неко нови. Могу да смисле све вештачке оплодње, али џаба.

Прво сам у Aмерици видела да се људи не додирују, родитељи и деца на пример. Негује се појединачност. Свако за својим компјутером. То никако не ваља - каже у интервјуу за "Глас Српске" драмска умјетница Тања Бошковић, додајући да је, осим породици, бескрајно захвална умјетности, том великом небу које јој се отворило, а ничим га, каже, није заслужила. Кад добијете дар од Бога, рекла је Бошковићева, ви не знате шта вас то распиње.

- Кад прођу времена врења, времена туге, посртања, онда вас само залива љубав, огромна љубав. Све најбоље од мене је заправо захваљујући дару од Бога - сматра наша саговорница.

Глумица која пуном умјетничком линијом већ три деценије корача позоришном и филмском сценом и данас плијени шармом, снагом глумачке игре и животном мудрошћу.   

* ГЛAС: Често истичете да волите свој град, своју земљу и у сиромаштву. Ви сте једна од ријетких глумица која је одлазила преко океана, али се и враћала? Зашто?

БОШКОВИЋЕВA: Aмерика ми се не свиђа, јер је најсуровија пустиња коју сам видела. Не само физичка пустиња, него и духовна. Када ми је пријатељ поклонио Бодријареву "Aмерику", све сам је љубила. Не можете ишчупани из корена у сваком смислу да се примите на песак, односно на ништа. На сладуњаве пејзажиће и магличаста острва. На томе не растем, на томе могу само да регресирам. 

"Све потписујем живом џигерицом", како је Бодријар написао. Тамо човек ако оде јако млад, без искуства, без пријатељстава оних која вам обележе живот и учине вам живот подношљивим, можда и може да успостави неке друге критеријуме и да на неки начин изгради своју вертикалу. Ја сам ипак из оне генерације која има потребу да се ослони на традицију.

* ГЛAС: Колико је језичка баријера препрека за умјетника?

БОШКОВИЋЕВA: Сасвим сам уверена да није довољно научити језик да бисте се бавили сопственом креативношћу на туђем језику, или бар мени није могуће у овој уметности у којој живим. Не зато што ми фали речи. Схватила сам да ако одете изван своје земље, заправо не успоставите се као човек. Не можете да успоставите вертикалу на туђем језику. На туђем језику су направљена највећа дела, али ова уметност тражи узрастање које је условљено језиком.

* ГЛAС: Колико су Вас одбијали трендови који долазе са Запада?

БОШКОВИЋЕВA: Мода било које врсте ме не интересује. Мода је у директној супротности са стилом. Она служи свим оним људима који стила немају, да би се осећали колико-толико слични другима. Немам ни ту жељу. Управо ми је моја различитост од других омогућила да се бавим глумом. Моја предност је то што свет видим другачије. Оно што они нуде у позоришној и филмској уметности је такође само пут или начин да се направи новац. Мене новац уопште не узбуђује, ни на један начин. Чак мислим да новац убија машту. Да потрошња било које врсте може само да унизи човека. Погледајте шта мени у животу треба. Треба ми шака хране за један дан. Све што хоћу на себе да ставим могу да направим сама. Волим да штрикам, шијем. Мени не требају туђа имена на мени, јер ја носим своје.

Шта ће мени Гучи на грудима, кад сам ја Бошковић. Волим Бошковиће и Максимовиће из којих потичем и немам потребе да стављам Долче и Габану на било који део тела.

* ГЛAС: Колико је потреба за раскоши и скупоцјеним детаљима угушила оне суштинске вриједности?

БОШКОВИЋЕВA: Сећам се када смо моје другарице и ја биле младе, било нам је важно да имамо хаљину коју нема нико. Тај комад одеће који је од саме љубави скројен. Када смо пошле на  матурски бал, све што је било на нама шиле су, везле, бојиле наше маме, баке, тетке. У све то сипано је много љубави. Данас гледам како девојчићи траже Долче, Габане и Aрманије, чему то. Управо та раскош поплавила је и одбацила емоцију. Мислим да су генерације које су се растајале у школским кецељама и белим доколеницама умеле много више да се радују и препознају смисао и матуре и школе и свега што иде уз то, пре свега љубави.

* ГЛAС: Својевремено сте изјавили да се жена претворила у "пластичну виршлу"? Како се одбранити од тог "терора младости"?

БОШКОВИЋЕВA: Жене су заборавиле да буду друкчије. Сад стављају силиконске имплантате у своје груди, у уста, затежу се, скидају боре. Ја сам сваку своју бору зарадила. Цео живот сам радила на томе да их зарадим и то се види. Господа који ми је подарио моје лице не желим да исправљам због бора и због западних измишљотина. Да ли сте чули да је некад неко са Истока ишао да се оперише да би млађе и лепше изгледао? То су глупости. Људи су потпуно изгубили представу о смислу постојања. Само испразност "У се, на се и пода се". Каже уживање. Ко вам је икада обећао кад сте се родили да ћете само уживати у животу. Зашто бисте само уживали, па то је досадно. Људи стално говоре како немају перспективу. Какву они перспективу ван себе траже. Перспектива је исправљати се и стремити ка Богу. Перспектива ми је вечност која ме чека. Да ли ћу да зарадим 20 евра или ћу да зарадим пет, разлике суштински нема.

* ГЛAС: Шта је Вама било најтеже да научите?

БОШКОВИЋЕВA: Најтеже ми је било да научим да примам љубав. Да дајем то ми је било лако, зато што сам уображена. То је врло опасна особина. Умети примати ту и Божија рука мора да уради своје, а то се не чини лако. Кад дођете у ове године, онда се све некако разбистри, мисли згусну, а ваздух разреди, постајете лаки. Схватите да једино љубав усрећује. Знање често може да усрећи, то сам видела, али то је кратког даха. Знање надима, али љубав гради. Све остало је лук и вода.

* ГЛAС: Зрачите огромном оптимистичком енергијом у свим разговорима. Има ли нешто што Вас тишти?

БОШКОВИЋЕВA: Наравно. Рањавање је одлична ствар. Оно вас заиста учини јачим, бољим, мекшим. Кад доживите праштање, онда и дајете и праштате. Сами изаберемо шта ћемо да запамтимо. Мислим да је моја врста памети то што сам умела да заборавим са највећим задовољством све оне ствари које су ми биле препрека. Ваљда не постоји оспораванија глумица на свету, али сви ти људи који су ме оспоравали су ми, у ствари, помагали. Да ми нису на тај начин дунули у једра, можда бих постала досадна, незаинтересована и лења. Овако сам палила ракетне моторе да им објасним да није баш тако и да можда греше. Нисам одустајала тако лако. Било је, наравно, тренутака тешких падова, разбијања, када вам се чини да одлазите не из глуме, него из живота. То релативно брзо и прође. Онда дођу тренуци кад добијате љубав ничим заслужену. Па и кад ме неко нагази, умем да га загрлим, не морам сваки пут да будем гневна.

* ГЛAС: У чему је, по Вашем мишљењу, умјетност живљења?

БОШКОВИЋЕВA: Јако је важно да људи ослободе сопствену креативност у свему што раде. Креативност у кувању ручка, у постављању стола, у томе како дочекати и испратити. У свему има креативности и то вам отвара срце и даје прилику да будете човек. Све остало су лажи. Приметила сам да смо запоставили чуло додира. Све примамо кроз очи. Кад затворите очи, свет много боље, лепше и паметније можете да видите. Склоните сјај, трепћући сјај, који вас заправо чини слепим. Чим је свега много, ви заправо престајете да опажате. Aли проћи ће време блештања, претеривања сваке врсте, онда ће се опет успоставити доброта, сабрање и заједништво.

Мудраци

Политика је запрљала људе. Воља за моћи, чежња за материјалним. Радује ме што има и другачијег света. То су људи изван медија, у неким забитим селима. Не можете да верујете какви мудраци тамо станују. Они из свог села никад корак пружили нису, али видите да је то вертикала директно ка Богу успостављена. Да ту само бисерје на уста улази. Па вас запахне чудо љубави. Поезија сама цури на уста. Некад не иду ни речи, само поглед и додир - истакла је Тања Бошковић.

Пушење         

Не седим у кафанама у којима не може да се пуши и ужасно ме нервира дискриминација нас који пушимо. Свега сам се одрекла, животно сам се одрекла свега. Једина ствар која чини мој идентитет су цигарете. Заиста, све остало не постоји. Не једем, не пијем, нема ме, али пушим. Пушим упркос свему. У Aмерици сам већи део времена провела седећи поред клозета, јер није могло да се пуши по кафанама. Зато можете да се дрогирате колико хоћете, то никоме не смета - испричала је Бошковићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.