Tanja Bošković: Svet se bolje vidi zatvorenih očiju

Ljubav se neguje samo u zagrljaju i mnogo je važnije dodirnuti nekoga nego sve lepe reči koje možete da napišete. Jedino u zagrljaju će se stvoriti nešto novo i neko novi. Mogu da smisle sve veštačke oplodnje, ali džaba.

Prvo sam u Americi videla da se ljudi ne dodiruju, roditelji i deca na primer. Neguje se pojedinačnost. Svako za svojim kompjuterom. To nikako ne valja - kaže u intervjuu za "Glas Srpske" dramska umjetnica Tanja Bošković, dodajući da je, osim porodici, beskrajno zahvalna umjetnosti, tom velikom nebu koje joj se otvorilo, a ničim ga, kaže, nije zaslužila. Kad dobijete dar od Boga, rekla je Boškovićeva, vi ne znate šta vas to raspinje.

- Kad prođu vremena vrenja, vremena tuge, posrtanja, onda vas samo zaliva ljubav, ogromna ljubav. Sve najbolje od mene je zapravo zahvaljujući daru od Boga - smatra naša sagovornica.

Glumica koja punom umjetničkom linijom već tri decenije korača pozorišnom i filmskom scenom i danas plijeni šarmom, snagom glumačke igre i životnom mudrošću.   

* GLAS: Često ističete da volite svoj grad, svoju zemlju i u siromaštvu. Vi ste jedna od rijetkih glumica koja je odlazila preko okeana, ali se i vraćala? Zašto?

BOŠKOVIĆEVA: Amerika mi se ne sviđa, jer je najsurovija pustinja koju sam videla. Ne samo fizička pustinja, nego i duhovna. Kada mi je prijatelj poklonio Bodrijarevu "Ameriku", sve sam je ljubila. Ne možete iščupani iz korena u svakom smislu da se primite na pesak, odnosno na ništa. Na sladunjave pejzažiće i magličasta ostrva. Na tome ne rastem, na tome mogu samo da regresiram. 

"Sve potpisujem živom džigericom", kako je Bodrijar napisao. Tamo čovek ako ode jako mlad, bez iskustva, bez prijateljstava onih koja vam obeleže život i učine vam život podnošljivim, možda i može da uspostavi neke druge kriterijume i da na neki način izgradi svoju vertikalu. Ja sam ipak iz one generacije koja ima potrebu da se osloni na tradiciju.

* GLAS: Koliko je jezička barijera prepreka za umjetnika?

BOŠKOVIĆEVA: Sasvim sam uverena da nije dovoljno naučiti jezik da biste se bavili sopstvenom kreativnošću na tuđem jeziku, ili bar meni nije moguće u ovoj umetnosti u kojoj živim. Ne zato što mi fali reči. Shvatila sam da ako odete izvan svoje zemlje, zapravo ne uspostavite se kao čovek. Ne možete da uspostavite vertikalu na tuđem jeziku. Na tuđem jeziku su napravljena najveća dela, ali ova umetnost traži uzrastanje koje je uslovljeno jezikom.

* GLAS: Koliko su Vas odbijali trendovi koji dolaze sa Zapada?

BOŠKOVIĆEVA: Moda bilo koje vrste me ne interesuje. Moda je u direktnoj suprotnosti sa stilom. Ona služi svim onim ljudima koji stila nemaju, da bi se osećali koliko-toliko slični drugima. Nemam ni tu želju. Upravo mi je moja različitost od drugih omogućila da se bavim glumom. Moja prednost je to što svet vidim drugačije. Ono što oni nude u pozorišnoj i filmskoj umetnosti je takođe samo put ili način da se napravi novac. Mene novac uopšte ne uzbuđuje, ni na jedan način. Čak mislim da novac ubija maštu. Da potrošnja bilo koje vrste može samo da unizi čoveka. Pogledajte šta meni u životu treba. Treba mi šaka hrane za jedan dan. Sve što hoću na sebe da stavim mogu da napravim sama. Volim da štrikam, šijem. Meni ne trebaju tuđa imena na meni, jer ja nosim svoje.

Šta će meni Guči na grudima, kad sam ja Bošković. Volim Boškoviće i Maksimoviće iz kojih potičem i nemam potrebe da stavljam Dolče i Gabanu na bilo koji deo tela.

* GLAS: Koliko je potreba za raskoši i skupocjenim detaljima ugušila one suštinske vrijednosti?

BOŠKOVIĆEVA: Sećam se kada smo moje drugarice i ja bile mlade, bilo nam je važno da imamo haljinu koju nema niko. Taj komad odeće koji je od same ljubavi skrojen. Kada smo pošle na  maturski bal, sve što je bilo na nama šile su, vezle, bojile naše mame, bake, tetke. U sve to sipano je mnogo ljubavi. Danas gledam kako devojčići traže Dolče, Gabane i Armanije, čemu to. Upravo ta raskoš poplavila je i odbacila emociju. Mislim da su generacije koje su se rastajale u školskim keceljama i belim dokolenicama umele mnogo više da se raduju i prepoznaju smisao i mature i škole i svega što ide uz to, pre svega ljubavi.

* GLAS: Svojevremeno ste izjavili da se žena pretvorila u "plastičnu viršlu"? Kako se odbraniti od tog "terora mladosti"?

BOŠKOVIĆEVA: Žene su zaboravile da budu drukčije. Sad stavljaju silikonske implantate u svoje grudi, u usta, zatežu se, skidaju bore. Ja sam svaku svoju boru zaradila. Ceo život sam radila na tome da ih zaradim i to se vidi. Gospoda koji mi je podario moje lice ne želim da ispravljam zbog bora i zbog zapadnih izmišljotina. Da li ste čuli da je nekad neko sa Istoka išao da se operiše da bi mlađe i lepše izgledao? To su gluposti. Ljudi su potpuno izgubili predstavu o smislu postojanja. Samo ispraznost "U se, na se i poda se". Kaže uživanje. Ko vam je ikada obećao kad ste se rodili da ćete samo uživati u životu. Zašto biste samo uživali, pa to je dosadno. Ljudi stalno govore kako nemaju perspektivu. Kakvu oni perspektivu van sebe traže. Perspektiva je ispravljati se i stremiti ka Bogu. Perspektiva mi je večnost koja me čeka. Da li ću da zaradim 20 evra ili ću da zaradim pet, razlike suštinski nema.

* GLAS: Šta je Vama bilo najteže da naučite?

BOŠKOVIĆEVA: Najteže mi je bilo da naučim da primam ljubav. Da dajem to mi je bilo lako, zato što sam uobražena. To je vrlo opasna osobina. Umeti primati tu i Božija ruka mora da uradi svoje, a to se ne čini lako. Kad dođete u ove godine, onda se sve nekako razbistri, misli zgusnu, a vazduh razredi, postajete laki. Shvatite da jedino ljubav usrećuje. Znanje često može da usreći, to sam videla, ali to je kratkog daha. Znanje nadima, ali ljubav gradi. Sve ostalo je luk i voda.

* GLAS: Zračite ogromnom optimističkom energijom u svim razgovorima. Ima li nešto što Vas tišti?

BOŠKOVIĆEVA: Naravno. Ranjavanje je odlična stvar. Ono vas zaista učini jačim, boljim, mekšim. Kad doživite praštanje, onda i dajete i praštate. Sami izaberemo šta ćemo da zapamtimo. Mislim da je moja vrsta pameti to što sam umela da zaboravim sa najvećim zadovoljstvom sve one stvari koje su mi bile prepreka. Valjda ne postoji osporavanija glumica na svetu, ali svi ti ljudi koji su me osporavali su mi, u stvari, pomagali. Da mi nisu na taj način dunuli u jedra, možda bih postala dosadna, nezainteresovana i lenja. Ovako sam palila raketne motore da im objasnim da nije baš tako i da možda greše. Nisam odustajala tako lako. Bilo je, naravno, trenutaka teških padova, razbijanja, kada vam se čini da odlazite ne iz glume, nego iz života. To relativno brzo i prođe. Onda dođu trenuci kad dobijate ljubav ničim zasluženu. Pa i kad me neko nagazi, umem da ga zagrlim, ne moram svaki put da budem gnevna.

* GLAS: U čemu je, po Vašem mišljenju, umjetnost življenja?

BOŠKOVIĆEVA: Jako je važno da ljudi oslobode sopstvenu kreativnost u svemu što rade. Kreativnost u kuvanju ručka, u postavljanju stola, u tome kako dočekati i ispratiti. U svemu ima kreativnosti i to vam otvara srce i daje priliku da budete čovek. Sve ostalo su laži. Primetila sam da smo zapostavili čulo dodira. Sve primamo kroz oči. Kad zatvorite oči, svet mnogo bolje, lepše i pametnije možete da vidite. Sklonite sjaj, trepćući sjaj, koji vas zapravo čini slepim. Čim je svega mnogo, vi zapravo prestajete da opažate. Ali proći će vreme bleštanja, preterivanja svake vrste, onda će se opet uspostaviti dobrota, sabranje i zajedništvo.

Mudraci

Politika je zaprljala ljude. Volja za moći, čežnja za materijalnim. Raduje me što ima i drugačijeg sveta. To su ljudi izvan medija, u nekim zabitim selima. Ne možete da verujete kakvi mudraci tamo stanuju. Oni iz svog sela nikad korak pružili nisu, ali vidite da je to vertikala direktno ka Bogu uspostavljena. Da tu samo biserje na usta ulazi. Pa vas zapahne čudo ljubavi. Poezija sama curi na usta. Nekad ne idu ni reči, samo pogled i dodir - istakla je Tanja Bošković.

Pušenje         

Ne sedim u kafanama u kojima ne može da se puši i užasno me nervira diskriminacija nas koji pušimo. Svega sam se odrekla, životno sam se odrekla svega. Jedina stvar koja čini moj identitet su cigarete. Zaista, sve ostalo ne postoji. Ne jedem, ne pijem, nema me, ali pušim. Pušim uprkos svemu. U Americi sam veći deo vremena provela sedeći pored klozeta, jer nije moglo da se puši po kafanama. Zato možete da se drogirate koliko hoćete, to nikome ne smeta - ispričala je Boškovićeva.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.