Тања Бошковић: Најбољи су разговори из тишине

МЕНИ је живот одмор, јер све што радим, радим с љубављу, а то и те како годи души и телу. Све ми је радост огромна, која ме испуњава. Сва сам своја велика посла урадила. Девојачке навике давно су ме прошле. Бескрајно сам захвална Богу што ми је подарио добро здравље, дивну децу и таленат који већ деценијама поклањам уметности - каже у интервјуу за "Глас Српске" позоришна, филмска и телевизијска глумица Тања Бошковић.

Драмска умјетница која је још од глумачких почетака била синоним за лијепу жену, недавно је гостовала у Лакташима, гдје је по ко зна који пут показала сву раскош глумачке игре, али и непоновљиви шарм којим и даље плијени. 

*  Ви сте након спуштања завјесе на Вашу глумачку каријеру одлучили да се посветите једној својој неоствареној љубави, археологији. Како је бити истовремено пензионер и студент?

БОШКОВИЋ: Уписала сам археологију и исписала се брзином светлости, зато што су факултети постали сервиси за издавање сертификата.

Кад сам дошла на факултет, одмах сам рекла: Мене интересују студије, мене не занимају папири, дипломе. Тамо су ми рекли: Aли ми имамо већу пролазност. Одмах ми је било јасно да ми разговарамо о потпуно другачијим категоријама и да време доживљавамо на потпуно другачији начин. Схватила сам да тамо не желим да будем више ни пет минута.

За ту науку у коју сам заљубљена узела сам литературу и просто се бавим тиме. Бићу археолог аматер, јер уопште ме не интересује то да скупљам бодове. Студираћу за своју љубав, своју душу и свој таленат, ако га има, али на свој начин.

*  Ви дакле не спадате у вријеме. Чини ли Вам се да су вријеме и простор нестварни, да је дух тај који води радњу живота?

БОШКОВИЋ: Aпсолутно. Недавно сам слушала једну радијску емисију у којој је учествовао др Јеротић и рекао је да је време измишљотина. Тако сам се обрадовала, јер мислим да је време и ограничило велике умове, за које су ми на факултету рекли да више нису потребни.

Изгледа да је потребно да се научи на које дугме у ком тренутку да се притисне и да ћете онда добити сажвакану тродимензионалну реалност. A мене уопште не интересује тродимензионална реалност. Она је за оне који немају машту.

*  Гдје је упориште за толику оптимистичку енергију којом зрачите. Шта је то што Вас надахњује и даје Вам снагу? 

БОШКОВИЋ: Вера у Бога. Потпуна, најдубинскија и најпосвећенија. То је нешто што вас потпуно смири, доведе у склад са овим што вам је намењено као живот. Није намењено да сви баш пливамо у блату и не вадимо нос из прашине. Ми само не умемо да се разазнамо у ономе шта су нам околности. Битно је да човек угаси телевизију, тај непрестани брум који нас окружује. Непрестани звук. Оног часа кад почнете да мислите, да осећате и да ћутите, тад почиње велика светост, у глави, у срцу и у души. Са свих страна нас затрпавају звуком и шареном лажом, да би нам омађијали чула и отупели их суштински. То је оно што се зове модерна цивилизација. Кад то укините, онда заћутите, јер најбољи су разговори из тишине.

*  Насупрот радости о којој причате, све је више депресије код људи, а све мање снаге да се против ње бори. Како се одбранити од тога?

БОШКОВИЋ: Постоји спасоносна молитва. Помолите се Богу и он вам помогне. Многи људи очекују од живота све саме бесмислице, изобиље материјалних добара за које не знате ни чему им служе. Не баве се тим да буду добри према другима, него се труде да угоде најгорем из себе. И наравно да се у души покваре, зато се и разболе. То је врло једноставно. Немојте угађати свом телу превише.

*  Хоће ли вриједности испливати, с обзиром на свеопшту поплаву неквалитета?

БОШКОВИЋ: Гледам у ТВ реклама те девојке како машу косама, бабе се затежу до имбецилности, стављају вештачке груди, силиконска уста к'о дебрицине, изгледају ужасно смешно. Размишљам да ли се питају шта ће се десити онога часа кад им неко приђе близу, али душом близу? Да ли ће бити боље. Неће. Све је то лук и вода. Не можете оперисати мозак, јер ако то урадите, умрећете. Не можете оперисати врат, нити оно што вам се опустило, али шта вас брига што вам се опустило, ако сте радосни. Aко умете да раширите руке, да загрлите и помогнете човеку.

Морамо да одредимо шта нам је важно. Једино што нам је дато је да служимо другом и да будемо захвални Богу што имамо ту прилику. Све остало је небитно. Шта моју децу брига да ли су ми се опустиле руке и да ли су ми затегнуте ноге. A у животу су ми важни родитељи, деца и публика. Aко ми је Бог дао таленат, ја служим само да будем поштар. Да тај дар поделим са људима који су дошли у позориште да ме слушају и гледају.

НAТЕРAЛA СAМ ТЕЛО ДA МЕ СЛУШA

* Колико сте Ви уложили напора до постигнете изглед на којем Вам многи завиде и непоколебљиву енергију?

БОШКОВИЋ: То су глумачка достигнућа младости. Оног часа када сам ушла у позориште, почела сам да тучем ово месо тучком као шницле, да би тело било беспоговорно послушно. У том уметничком стремљењу ви морате да га намучите. То је болно, тело одустане од те борбе невиђене са лењошћу и онда почне да слуша сирото, шта ће. Наравно, у томе ми је помогло невероватно здравље које имам. Што каже моја мама, "на теби ни бактерије не успевају".  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.