Tanja Bošković: Najbolji su razgovori iz tišine

MENI je život odmor, jer sve što radim, radim s ljubavlju, a to i te kako godi duši i telu. Sve mi je radost ogromna, koja me ispunjava. Sva sam svoja velika posla uradila. Devojačke navike davno su me prošle. Beskrajno sam zahvalna Bogu što mi je podario dobro zdravlje, divnu decu i talenat koji već decenijama poklanjam umetnosti - kaže u intervjuu za "Glas Srpske" pozorišna, filmska i televizijska glumica Tanja Bošković.

Dramska umjetnica koja je još od glumačkih početaka bila sinonim za lijepu ženu, nedavno je gostovala u Laktašima, gdje je po ko zna koji put pokazala svu raskoš glumačke igre, ali i neponovljivi šarm kojim i dalje plijeni. 

*  Vi ste nakon spuštanja zavjese na Vašu glumačku karijeru odlučili da se posvetite jednoj svojoj neostvarenoj ljubavi, arheologiji. Kako je biti istovremeno penzioner i student?

BOŠKOVIĆ: Upisala sam arheologiju i ispisala se brzinom svetlosti, zato što su fakulteti postali servisi za izdavanje sertifikata.

Kad sam došla na fakultet, odmah sam rekla: Mene interesuju studije, mene ne zanimaju papiri, diplome. Tamo su mi rekli: Ali mi imamo veću prolaznost. Odmah mi je bilo jasno da mi razgovaramo o potpuno drugačijim kategorijama i da vreme doživljavamo na potpuno drugačiji način. Shvatila sam da tamo ne želim da budem više ni pet minuta.

Za tu nauku u koju sam zaljubljena uzela sam literaturu i prosto se bavim time. Biću arheolog amater, jer uopšte me ne interesuje to da skupljam bodove. Studiraću za svoju ljubav, svoju dušu i svoj talenat, ako ga ima, ali na svoj način.

*  Vi dakle ne spadate u vrijeme. Čini li Vam se da su vrijeme i prostor nestvarni, da je duh taj koji vodi radnju života?

BOŠKOVIĆ: Apsolutno. Nedavno sam slušala jednu radijsku emisiju u kojoj je učestvovao dr Jerotić i rekao je da je vreme izmišljotina. Tako sam se obradovala, jer mislim da je vreme i ograničilo velike umove, za koje su mi na fakultetu rekli da više nisu potrebni.

Izgleda da je potrebno da se nauči na koje dugme u kom trenutku da se pritisne i da ćete onda dobiti sažvakanu trodimenzionalnu realnost. A mene uopšte ne interesuje trodimenzionalna realnost. Ona je za one koji nemaju maštu.

*  Gdje je uporište za toliku optimističku energiju kojom zračite. Šta je to što Vas nadahnjuje i daje Vam snagu? 

BOŠKOVIĆ: Vera u Boga. Potpuna, najdubinskija i najposvećenija. To je nešto što vas potpuno smiri, dovede u sklad sa ovim što vam je namenjeno kao život. Nije namenjeno da svi baš plivamo u blatu i ne vadimo nos iz prašine. Mi samo ne umemo da se razaznamo u onome šta su nam okolnosti. Bitno je da čovek ugasi televiziju, taj neprestani brum koji nas okružuje. Neprestani zvuk. Onog časa kad počnete da mislite, da osećate i da ćutite, tad počinje velika svetost, u glavi, u srcu i u duši. Sa svih strana nas zatrpavaju zvukom i šarenom lažom, da bi nam omađijali čula i otupeli ih suštinski. To je ono što se zove moderna civilizacija. Kad to ukinite, onda zaćutite, jer najbolji su razgovori iz tišine.

*  Nasuprot radosti o kojoj pričate, sve je više depresije kod ljudi, a sve manje snage da se protiv nje bori. Kako se odbraniti od toga?

BOŠKOVIĆ: Postoji spasonosna molitva. Pomolite se Bogu i on vam pomogne. Mnogi ljudi očekuju od života sve same besmislice, izobilje materijalnih dobara za koje ne znate ni čemu im služe. Ne bave se tim da budu dobri prema drugima, nego se trude da ugode najgorem iz sebe. I naravno da se u duši pokvare, zato se i razbole. To je vrlo jednostavno. Nemojte ugađati svom telu previše.

*  Hoće li vrijednosti isplivati, s obzirom na sveopštu poplavu nekvaliteta?

BOŠKOVIĆ: Gledam u TV reklama te devojke kako mašu kosama, babe se zatežu do imbecilnosti, stavljaju veštačke grudi, silikonska usta k'o debricine, izgledaju užasno smešno. Razmišljam da li se pitaju šta će se desiti onoga časa kad im neko priđe blizu, ali dušom blizu? Da li će biti bolje. Neće. Sve je to luk i voda. Ne možete operisati mozak, jer ako to uradite, umrećete. Ne možete operisati vrat, niti ono što vam se opustilo, ali šta vas briga što vam se opustilo, ako ste radosni. Ako umete da raširite ruke, da zagrlite i pomognete čoveku.

Moramo da odredimo šta nam je važno. Jedino što nam je dato je da služimo drugom i da budemo zahvalni Bogu što imamo tu priliku. Sve ostalo je nebitno. Šta moju decu briga da li su mi se opustile ruke i da li su mi zategnute noge. A u životu su mi važni roditelji, deca i publika. Ako mi je Bog dao talenat, ja služim samo da budem poštar. Da taj dar podelim sa ljudima koji su došli u pozorište da me slušaju i gledaju.

NATERALA SAM TELO DA ME SLUŠA

* Koliko ste Vi uložili napora do postignete izgled na kojem Vam mnogi zavide i nepokolebljivu energiju?

BOŠKOVIĆ: To su glumačka dostignuća mladosti. Onog časa kada sam ušla u pozorište, počela sam da tučem ovo meso tučkom kao šnicle, da bi telo bilo bespogovorno poslušno. U tom umetničkom stremljenju vi morate da ga namučite. To je bolno, telo odustane od te borbe neviđene sa lenjošću i onda počne da sluša siroto, šta će. Naravno, u tome mi je pomoglo neverovatno zdravlje koje imam. Što kaže moja mama, "na tebi ni bakterije ne uspevaju".  

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.